U POŽARU IZGUBILI SVE ŠTO SU IMALI! Roditelji sa trogodišnjim detetom preko noći ostali bez krova nad glavom!

Samo nekoliko dana pre Nove godine desila se užasna nesreća u jednoj zgradi u Beogradu

Porodica Trifoni: otac, majka i trogodišnji dečak jedva su spasili gole živote bežeći iz sopstvenog stana koji je zahvatio požar. Na sreću, niko od članova porodice nije povređen, ali je šteta koju su pretrpeli nenadoknadiva. Dejan Trifoni koji je do skoro živeo u ovom stanu sa suprugom i sinom pristao je da nam ispriča šta se dogodilo u noći između 17. i 18. decembra prošle godine.

- Ovo je objekat u kom smo živeli moja porodica i ja. U noći između subote i nedelje, 17. i 18. decembra, tačnije oko 02:30 časova u nedelju, izbio je požar u ovoj prostoriji. Odakle se stvorio i zbog čega, ne znamo tačno. Prozor u sobi je bio otvoren, pa pretpostavljamo da je neka petarda ili vatromet upao u sobu. Ova prostorija bila je u lamperiji, tavanica takođe i sve se zapalilo. Oko 02:20 časova čuo sam pucketanje. Spavali smo u drugoj sobi i došao sam da vidim. Otvorio sam vrata koja su sada pretvorena u zgarište, video sam da gori, pa sam pojurio da uzmem aparat za gašenje požara i ujedno povikao ženi da uzme dete i da beži - rekao nam je Dejan Trifoni.

Foto: printscreen

- Živeli smo ovde do 18. decembra do pola tri ujutru. Tada me je suprugov krik probudio iz dubokog sna. Ja sam izletela iz sobice i utrčala ovde. Spavala sam. Probudila sam se naglo u pola tri ujutru čuvši krike. Slučajno sam utrčala u kuhinju kada sam videla vatru u ovom delu. Supruga nisam videla, već sam samo čula njegov glas jer je sve bilo puno sivog dima. Uzela sam flašu vode misleći da ću njome ugasiti požar i samo sam je bacila. Meni je malo nos bio izgoreo, ali to je na svu sreću bila samo površinska opekotina. U tom haosu i dimu suprug je povikao da moramo po dete i mi smo utrčali u sobu zajedno. Podigao je Aleksandra iz sna i ja sam ga uzela u naručje i istrčali smo napolje. Ne znam samo kako smo uspeli ova vrata da otvorimo... Istrčala sam na ulicu noseći dete u naručju - rekla je Gordana Veselinović.

Foto: printscreen

- Plamen je izgleda bio toliko veliki... Ovo je suva građa. Vatrogasci su me pitali koliko je staro sve ovo i ja sam im rekao da ima oko 30 godina. "To se lakše pali nego šibica" - odgovorili su mi. Tri dana pre toga slavili smo svetog Andriju. U ovu sobu smo odložili jakne... Tri dana pre toga smo se radovali, proslavljali sa prijateljima, a posle samo tri dana smo izgubili sve - kaže Trifoni.

Foto: printscreen

- Suprug mi je doviknuo da zovem vatrogasce, da komšinica Ljubica zove vatrogasce. Međutim, ja sam videla policijsku patrolu koja je gledala u našem pravcu. Pritrčala sam sa detetom u naručju. Bili smo bosi oboje. Pritrčala sam i zamolila ih da pozovu vatrogasce. Rekla sam im da je gore požar i da mi je suprug tamo ostao. Istrčale su komšije i dete i ja smo se smestili dole. Tamo smo ostali sve vreme, a suprug je išao sa policijom i vatrogascima - rekla je Gordana. 

- Ovo je stan koji sam ja kupio i sredio. Sređivao sam ga godinama. Mnogo toga sam sam uradio sa ovih deset prstiju, a pre svega sa ljubavlju. U jednom jedinom trenutku smo ostali bez i čega. Sa svojih šezdest godina nemam više ništa. Ovde je bila moja garderoba koja više ne postoji, ni moja, ni suprugina, ni detetova. Ostalo je samo ono što smo imali na sebi. Ovo što vidite na meni, nije moje. To je sve od prijatelja, drugara, poznanika... - rekao je Dejan.

Foto: printscreen

-  Za sve vreme gašenja tog požara, koji je trajao šest, sedam sati, pokušavali smo da uletimo da pokupimo nešto stvari. Ono što je moglo da se uzme iz ove prostorije. Sve je to vrlo malo. Na sreću, suprug je imao rodbinu, pa smo se smestili kod njih - kaže Gordana.

- Pomažu nam ljudi. Restoran jedan se našao koji nam je pomogao time što nam svakodnevno daje hranu. Ima ljudi koji su za Novu godinu detetu kupili sve i svašta. Nikada u životu, ni ja za ovih šezdeset godina, nisam toliko paketića dobio. Ali to je neka pažnja i nešto što je ostalo iza mene, iza moje supruge kao neka tekovina dobrote, dobročinstva - naveo je Dejan Trifoni. 

Foto: printscreen

Gordana, Aleksandar i Dejan još uvek žive u stanu Dejanovih rođaka i ne znaju kada će biti u mogućnosti da se odsele. Nemaju novca da kupe drugi stan, ali to i ne žele. Najsrećniji bi bili kada bi mogli da se vrate u svoje, da srede i renoviraju sve što je neophodno kako bi nastavili normalno da žive, kao i do sada.