(FOTO) JEDINA ŽELJA MI JE DA IMAM DA JEDEM! Potresna priča o maloj Tijani (5) koja živi sa bolesnom majkom u udžerici!

Marija Dojčinović (32) i njena devojčica Tijana Ramani (5) iz sela Gornja Koznica kod Surdulice, više su gladne nego site, a svaki novi dan im donosi novu neizvesnost, hoće li uspeti nekako da ga prežive

Tijana ima samo jednu želju, a ona je da ima da jede, jer njena samohrana i bolesna majka nije u mogućnosti da joj uvek obezbedi hranu.

Njihovo dvorište razlikuje se od svih ostalih domaćinstava u ovom planinskom selu na 15-ak kilometara od Surdulice. Omalena baštica sa paprikom i krompirom, žbunje umesto ograde, grane dovučene za ogrev i uska putanjica, koja vodi do kuće, čitav su njihov svet.

Foto: S. Tasić

U svega nekoliko kvadrata uz stalnu opasnost da im se plafon sruši na glavu, provode dane majka i ćerka. Stari šporet, rasklimatani kredenac, jedna fotelja i dvosed, stočić i zemljani pod. To je sve, nema televizora, niti drugog kućnog aparata. Sve polovno i odbačeno od porodica koje su imale više sreće u životu. Na stolu mnogo flaša u kojima se zahvata voda. S jednog kraja sobička na drugi, obešena žica za veš na kojoj vise jorgani, ćebad i dečija garderoba.

- Nas dve smo same, nemamo nikog. Tijanin otac nas je napustio, dete gotovo da ga i ne poznaje. Ni ja nemam nikog, oca nisam upoznala, majka, baba i deda su umrli, tako da smo same. Opstajemo zahvaljujući komšijama i ljudima, jedini prihod nam je dečiji dodatak i socijalna pomoć. Imam i dug za struju 60.000 dinara i plašim se da nam i to ne iseku. Struju koristimo samo za svetlo, jedna sijalica i to je - kaže Marija.

Foto: S. Tasić

Iako je letos operisana, Marija iz obližnje šume dovlači granje, kako bi imala čime da loži vatru. Seče ih sama ručnom testerom.

 

 

Mala Tijana uvek ide s majkom, jer nema drugara, nema dece da se sa njima igra. Nikada nije imala ni lutku.

- Najviše volim meso, kad ima, a kad idemo u Surdulicu, mama mi kupi sladoled. Volim i čokoladu. Volela bih da imam kuću i pileću džigericu, to volim da ručkam - priča devojčica, zaklanjajući se iza majke.

Foto: S. Tasić

Tog dana Tijana nije do podneva ništa jela, jer skoro pa ničeg nije bilo u kući.

Vesna Novković je prva komšinica Mariji i Tijani i uz Predraga Iskrenovića, ugostitelja iz obližnjeg sela Žitorađe, jedina koja pomaže, kako devojčica ne bi bila gladna.

Mala Tijana nema ni čizmice za zimu, ali ni jaknicu. Ide u pocepanim klompicama i priča kako jedva čeka da krene u školicu.

- Tijana nema bojanke, slikovnice, bojice, jer 3.500 dinara dečijeg i 9.500 socijalne pomoći moram da čuvam za hranu, ali nikako da izguramo mesec. Završila sam Srednju tehničku školu, radila kao konobarica, sada sam bez posla - dodaje Marija.

Foto: S. Tasić

Na stepeništu njihove stare kuće, koja nije za stanovanje, zbog opasnosti od urušavanja, Tijana je dobila svoju prvu lutku i to barbiku, kao i hranu i odeću za nekoliko dana.

Nakon nekoliko zalogaja pileće džigerice sa roštilja, Tijani se vratio osmeh na lice. Nije to više bila gladna i umorna devojčica, već ponovo dete kome je igra jedina zanimacija.