HRVATI 28 GODINA KRIJU KO MI JE UBIO OCA! IMAO SAM 16 GODINA I MORAO DA KAŽEM MAJCI I SESTRI DA JE TATA MRTAV! Potresna ispovest Ognjena Amidžića

U Zorana Amidžića i trojicu njegovih kolega sa RTS iz Šapca 9. oktobra 1991. na Baniji ispaljeno je oko 300 metaka! 'Imao sam tada samo 16 godina, a morao sam majci i sestri da saopštim da je tata ubijen... ', kaže Ognjen Amidžić

Hrvati 28 godina kriju ubice moga oca! Posle toliko godina više ne verujem da ću ikada saznati ko su ubice, ko su naručioci ubistva, i zbog čega, kaže u ispovesti za Informer novinar i voditelj Ognjen Amidžić, koji je na jučerašnji dan, na godišnjicu ubistva, posetio očev grob u Šapcu.

Pored Ognjenovog oca Zorana Amidžića Amidže, tog kobnog 9. oktobra 1991. godine na Baniji u Hrvatskoj na novinarskom zadatku ubijene su i njegove kolege iz dopisništva RTS u Šapcu - Bora Petrović, Dejan Milićević i Sretan Ilić. Likvidirani su u zasedi na putu Petrinja-Glina.

Na njihov automobil tuđmanove ustaše ispalile su oko 300 metaka. Jedini valjan trag na koji je policija naišla u istrazi bilo je to što je nekoliko dana posle ubistva u hrvatskom listu "Slobodni tjednik" izašla priča napisana od zabeleški koje je Amidžić u trenutku pogibije nosio u svojoj torbici.

Beleške kao dokaz

Ognjen kaže da nikad neće zaboraviti taj dan kada su policajci zakucali na vrata njihovog porodičnog doma u Šapcu.

- Oko jedan sat iza ponoći policajci su zakucali na naša vrata. Bili su smušeni, dobili su zadatak od nadređenih da nam jave loše vesti, ali nisu znali kako to da urade. Kada sam čuo šta se desilo, a imao sam tada samo 16 godina, morao sam da kažem majci i sestri da je tata ubijen! Sada, posle ovoliko vremena koje smo proveli u neznanju, ne mislim da ćemo ikada saznati ko je ubio mog oca i njegove kolege, ni zbog čega. Za ovih 28 godina, bilo je nekih tragova i dokaza u istrazi. Recimo, sadržaj torbe koju je moj otac nosio sa sobom na kraju je završio u jednim hrvatskim novinama. Te njegove stvari i zabeleške nekako su morale da dođu do hrvatskih novinara. Po mom mišljenju, to je bio najopipljiviji trag koji je mogao da se prati tada - kaže Ognjen i dodaje:

- Bilo je to grozno vreme. Mama je pokušavala da nam nadomesti taj gubitak. To je bilo vreme kada smo svi svesno ili nesvesno bili spremni na sve i mogli smo da očekujemo bilo šta. To je bilo vreme kada se ginulo, kada su kao vojnici i dobrovoljci stradala i deca od 17 i 18 godina - kaže Ognjen.

Foto: Informer DN

Čovek velikog srca

Oca se seća kao strogog, ali pravičnog čoveka velikog srca.

- Tata je zbog posla bio često odsutan, tako da je u našoj porodici mama bila ta koja je držala kormilo u svojim rukama. Da je živ, ne verujem da bi mi dao da se bavim novinarstvom. On je bio stara škola ljudi. Nikada ne bi dozvolio da drugi pričaju kako mi je on pomogao da dobijem posao. Njemu je posao bio jako važan, dosta je radio, ali mu to nije padalo teško. Kao mali sam toliko slušao o novinarstvu da mi se nekad čini da sam još kao klinac znao da ću kad porastem biti novinar i da još od malena imam ovaj posao u malom prstu. Svakako da je on dosta uticao na mene da postanem ovo što sam danas. Ipak, mami sam posle njegove smrti obećao da se nikada neću baviti informativom - rekao je Ognjen u razgovoru za Informer.

Ognjen Amidžić kaže da se svake godine 9. oktobra najbliži članovi sve četiri porodice okupe na groblju.

Foto: Informer DN

- Svakog 9. oktobra, na godišnjicu njihove smrti, na groblju se okupi mnogo ljudi. Prijatelji i najbliži članovi sve četiri porodice već 28 godina dele istu tugu. Svaki dan se setim tog događaja i mimo ovog dana. To je jako tužno videti kako se zajedno sećamo tako tragičnog događaja - kaže Ognjen na kraju razgovora.