POZNATI ETNOLOG OTKRIO Evo zašto u kuću UNOSIMO BAŠ HRAST, a ne neko drugo drvo

Badnji dan i Božić ne mogu da prođu bez badnjaka-hrastove grane koja krasi svaki dom tokom ovih praznika.

Uprkos globalizaciji, koja danas melje nacionalne kulture i običaje, badnjak i dalje tvrdoglavo opstaje u domovima makar i kao najmanja hrastova grančica ukrašena crvenim vrpcama i žitnim klasjem.

Ljudi koji danas unose badnjak u kuću najčešće ne razmišljaju o njegovoj staroj simbolici, iako su običaji vezani za Badnji dan neopisivo stari. Oni objedinjuju najdrevnije simbole čovečanstva. U njemu su ujedinjeni snaga hrasta i prometejski plamen koji je razbio mrak i ugrejao čovečanstvo.

Po hrišćanskim shvatanjima, badnjak je simbol drveta koje je Josif uneo u vitlejemsku pećinu i založio ga da ugreje bogorodicu Mariju i tek rođenog Isusa. S druge strane, etnolozi i antropolozi podsećaju na to da je poštovanje svetog drveta mnogo starije i da se samo nadovezuje na prastare staroslovenske običaje i verovanja.

Drevni običaji i religijska shvatanja poreklom iz praslovenske zajednice održali su se među Južnim Slovenima bolje nego kod ostalih slovenskih naroda upravo zato što su se spojili s hrišćanskom mitologijom i ritualnom praksom.

Foto: FOTO TANJUG/sava radovanović

Još su antički putopisci opisivali Slovene kao narod koji poštuje šume i vode, a hrast navode kao njihovo najsvetije drvo s božanskim duhom. Savremeni naučnici navode da je drevno verovanje tvrdoglavo opstalo do današnjih dana u poštovanju posvećenih hrastovazapisa i naročito badnjaka. Zato po selima i danas domaćini s badnjakom razgovaraju, zasipaju ga pšenicom i zalivaju vinom pre nego što ga poseku, a ukućani svetom drvetu pevaju "Badnjače, rođače" dok ga unose u kuću.

Familijaran odnos s badnjakom rasvetlio je etnolog Veselin Čajkanović, koji je u svojim istraživanjima utvrdio da su božićni običaji najbolje očuvali neuništivu osnovu narodne religije  poštovanje kulta predaka.

Po njemu, svečana badnja večera je bila posvećena utemeljivačima porodice i roda, čija je duhovna hrana na onom svetu bila radost zbog okupljanja potomaka brojnih kao iskre badnjaka. Poslastice i suvo voće koje su deca s veseljem tražila u slami razbacanoj po podu podsećala su na to da se ništa ne rađa bez korena i da plodove koje jedemo dugujemo precima koji iz podzemnog sveta teraju seme da klija i razvije se u bogat rod.

Zato ni spaljivanje svetog hrasta badnjaka usred zime, doba kad priroda prividno umire, nije čin uništenja, već nagoveštaj ponovnog rođenja sveta koji najavljuju duše svetih predaka koje ujutro u liku položajnika posećuju dom i pozdravljaju potomke.