I 6 MESECI POSLE KORONE IMAM PROBLEM SA PLUĆIMA! Nulti pacijent Igor Đan­tar: Je­zi­ve sce­ne sa in­ten­zi­v­ne mi se stal­no vra­ća­ju, TO JE NA­J­GO­RIH SE­DAM DA­NA MOG ŽI­VO­TA

Igor Đan­tar (43), kod ko­ga je ko­vid po­tvr­đen 6. mar­ta, ka­že da se po­sle po­la go­di­ne i da­lje za­ma­ra, te­že di­še i da se s ko­ro­navirusom ne tre­ba šaliti. Kada mu je bilo najgore, le­ka­ri su na zid bo­l­ni­č­ke so­be pos­ta­vi­li sli­ku njegove de­ce i re­kli: "Zbog njih mo­raš da izdr­žiš i pre­ži­viš"

Da­nas, še­st me­se­ci na­kon što sam se za­ra­zio ko­ro­nom i bio na ko­rak do res­pi­ra­to­ra, ose­ćam sa­mo ogro­m­nu sre­ću i za­hval­nost pre­ma le­ka­ri­ma i bo­gu što sam ostao živ. Ka­da je bi­lo na­j­go­re i ka­da ni­sam mo­gao ni da uda­h­nem va­zdu­ha, ni da usta­nem, le­ka­ri su na zid mo­je bo­l­ni­č­ke so­be pos­ta­vi­li sli­ku mo­je de­ce i re­kli mi: ‘Zbog njih mo­raš da izdr­žiš i pre­ži­viš’.“

Smršao mnogo

Ova­ko za Ku­rir pri­ča Igor Đan­tar (43), zva­ni­č­no nu­l­ti pa­ci­jent, pr­vi obo­le­li od ko­ro­na­vi­ru­sa u Sr­bi­ji, ta­č­no še­st me­se­ci na­kon što je ovaj opa­san vi­rus kod nje­ga po­tvr­đen 6. mar­ta. Igor se, pre­ma so­p­stve­nim re­či­ma, da­nas ose­ća mno­go bo­lje ne­go pre, ia­ko je do­sko­ra ose­ćao po­sle­di­ce go­to­vo me­se­č­nog bo­ra­v­ka i bo­r­be za ži­vot u Kli­ni­č­kom cen­tru Vo­j­vo­di­ne.

- Još uvek ima ne­kih pro­ble­ma s plu­ći­ma. Br­že se za­ma­ram, te­že di­šem, ali ide na­bo­lje. Do pre dve ne­de­lje sam još uvek ose­ćao te­že po­sle­di­ce... Sa­da je sta­nje ma­lo bo­lje, ali me za dve ne­de­lje oče­ku­je još jed­na kon­tro­la... Du­ga­čak je stra­šno bio moj put opo­ra­v­ka. Ni­sam ta­da ni sa­njao da je­dan ma­li vi­rus mo­že da na­pra­vi to­li­ko pro­ble­ma u or­ga­ni­z­mu. Za­to još jed­nom ape­lu­jem na sve da se ču­va­ju, no­se ma­ske i slu­ša­ju pre­po­ru­ke le­ka­ra jer ne­ko pro­đe bez si­m­p­to­ma, a ne­ko ova­ko kao ja, dok ne­ki dru­gi ni­su uspe­li da pre­ži­ve - pri­ča Igor i do­da­je da je u bo­l­ni­č­kom kre­ve­tu shva­tio da je sve u ži­vo­tu, osim zdra­vlja, pot­pu­no ne­va­žno:

- Je­dan dan imaš sve, a već sle­de­ći ni­šta... Ka­da sam ušao u bo­l­ni­cu, ni­sam mo­gao ni da usta­nem iz kre­ve­ta, ni da odem do toa­le­ta, 10 da­na ni­sam mo­gao da je­dem, mno­go sam smr­šao, a pre tog bio u pu­noj sna­zi, tre­ni­rao.... Da­nas sam sre­ćan što po­no­vo mo­gu da ra­dim, da še­tam, da odem na ru­čak s pri­ja­te­lji­ma, da uži­vam u u ži­vo­tu.

Foto: Printscreen Pink

Gušenje

Đan­tar ka­že da je u bo­l­ni­ci ipak na­j­vi­še ra­z­mi­šljao o de­ci i o svo­joj po­ro­di­ci i šta će bi­ti s nji­ma.

- Ose­ćaj je stra­šan, gu­ši­te se, ne­ma­te va­zdu­ha... Te je­zi­ve sce­ne sa in­ten­zi­v­ne ne­ge mi se stal­no vra­ća­ju i ni­ka­da ne­ću mo­ći da ih za­bo­ra­vim. To je de­fi­ni­ti­v­no na­j­go­rih se­dam da­na u mom ži­vo­tu. Bio sam na ko­rak do res­pi­ra­to­ra, sa­tu­ra­ci­ja, od­no­sno ni­vo ki­seo­ni­ka u kr­vi pao je to­li­ko da je su­tra­dan tre­ba­lo da me sta­ve na me­ha­ni­č­ku ven­ti­la­ci­ju... Me­đu­tim, ce­lu tu noć sa mnom je se­de­la jed­na do­k­to­r­ka i bo­dri­la me, hra­bri­la me, go­vo­ri­la da di­šem i da izdr­žim. Po­sve­će­nost me­di­cin­skog oso­blja ni­ka­da ne­ću mo­ći da za­bo­ra­vim, a oni me i dan-da­nas zo­vu i ra­spi­tu­ju se ka­ko sam. Ni­ka­da ne­ću mo­ći da im vra­tim sve što su ura­di­li za me­ne - ka­že Đan­tar, ko­ji još jed­nom ape­lu­je na sve gra­đa­ne da po­štu­ju pre­po­ru­ke i ču­va­ju se ovog „ozbi­lj­nog i opa­kog vi­ru­sa“, i da bu­du od­go­vor­ni i pre­ma se­bi, ali i pre­ma dru­gi­ma.