GRUPA RODITELJA TRAŽI DA SE ODMAH OBUSTAVI NASTAVA U ŠKOLI "VLADISLAV RIBNIKAR": Školska godina se na tragičan način završila tog dana...

Grupa roditelja Osnovne škole "Vladislav Ribnikar" dala je danas podršku inicijativi da odmah bude obustavljeno izvođenje nastave u postojećoj zgradi te škole i da se radna školska godina okonča sa 3. majem.

- Više od 150 roditelja učenika ove škole zahteva da školska godina bude završena zaključno sa 3.05.2023, kao danom kada je tragični događaj nasilnim putem prekinuo normalno školovanje. Sve ono što se u školi dešavalo nakon 3.05.2023. godine predstavlja samo pokušaj da se nasilno uspostavi 'normalno' stanje u školi - piše u saopštenju.

Kako se tvrdi, krizni plan "koji uprava škole pokušava da sprovede po svaku cenu", ima jedino za cilj da prikrije posledice tragičnog događaja.

Roditelji koji podržavaju ovu inicijativu smatraju da je plan za nastavak školovanja koji se sprovodi od 10. maja štetan po razvoj velikog broja učenika (ako ne i svih), i da je jedino rešenje momentalan prekid nastave i okončanje radne školske godine.

- Školska godina se na tragičan način završila 03. maja. Svaki dan posle toga nije nastavak školske godine nego veštačko pravljenje da se ništa nije desilo. A desilo se. Deca su nam ubijena u školi - piše u saopštenju.

Foto: Privatna arhiva

Kako se dodaje, roditelji su za ovakav stav dobili podršku eminentnih stručnjaka iz oblasti neuropsihijatrije i psihoterapije.

U prilogu saopštenja navedeno je i mišljenje stručnog lica, neuropsihijatra i sudskog veštaka dr Zorana Đurića, koji se, takođe, zalaže da deca iz škole "Vladislav Ribnikar" u maju završe ovu školsku godinu.

On je kao razloge naveo da masovno ubistvo devet vršnjaka i jednog radnika obezbeđenja predstavlja snažan stres za učenike.

- Emocionalna klima drugarstva, igre, zajedničkog učenja, sigurnosti i poverenja je narušena ovim zločinom. Neka deca su prisustvovala zločinu i ranjena su, neka su preživela bez povreda, neka su bila u smeni i čula pucnje. Deca su traumatizovana, jer su direktno svedočila gubitku života svojih drugova, druga su sekundarno traumatizovana, jer su to odmah od njih saznala. Doživeti ranjavanje u oružanom napadu, prisustvovati smrti dragih drugova, saznati da drugovi sa kojima ste se viđali svaki dan u školi i u druženjima više nisu živi, traumatični je događaj prvog reda - naveo je dr Đurić.

Ovakvo stanje, dodao je, predstavlja posttraumatsku reakciju na katastrofički događaj.

Prema njegovom mišljenju, da bi se ova posttraumatska reakcija smirila i sanirala, potrebno je da deca ne dolaze u školu, na mesto zločina, jer ih to retraumatizuje: izaziva im nevoljna sećanja na traumatični događaj (fleš-bekove), remeti im spavanje i sanjanje, primorava ih na ponašanje izbegavanja - moraju da se klone svih mesta, situacija i sadržaja koja ih na bilo koji način podsećaju na zločin, to ih čini razdražljivom i depresivnom.

- Zbog toga traumatizovana deca ne treba da idu u školu u kojoj se dogodio zločin. Ona sada ne mogu da misle na učenje. Ona sada treba da razgovaraju o onome što su doživela, da zajedno plaču, tuguju i razumeju ovaj strašni događaj. Ona mogu da se viđaju međusobno i sa svojim profesorima u nekom drugom prostoru. Da razgovaraju, da slušaju objašnjenja, da se teše. Da provode vreme u porodici, u ljubavi i miru koje im ona pruža - piše u mišljenju stručnog lica.

Bonus video: