Autorski tekst Mikija Manojlovića: Radujem se kao klinac EKSPO-u

Glumac Miki Manojlović napisao je tekst o nadolazećoj izložbi "EKSPO 2027".

Njegov autorski tekst prenosimo u celosti:

"Stiže EKSPO. Po dolasku mojih predaka u Beograd peta sam generacija rođena u ovom gradu i državi, koju gradi. Pradeda ekonomista Pera Manojlović bio je prvi direktor srpske Narodne banke u vreme kada je Đorđe Vajfert bio guverner. Osnovali su podlogu tada čuvenog čvrstog dinara. Deka Milan Manojlović diplomirao u Francuskoj, inženjer šumarstva i rudarstva, dve Legije časti, prva za doprinos Francuskoj, druga Srbiji. Prepešačio Albaniju, oporavio se na Krfu, probijao Solunski front, odlikovan Ordenom za hrabrost kralja Petra I Karađorđevića, Ordenom za hrabrost Francuske Republike. Orden Svetog Save, Orden kralja Aleksandra I, Orden jugoslovenske krune regenata i kralja Petra II Karađorđevića, Orden Svetog Save Namesnika i kralja Petra II, zaslužio je služeći razvoju Beograda, Srbije i Jugoslavije.

Drugi deka, mamin otac Petar Doknić, slovoslagač u Beogradu i kasnije u BIGZ-u od 1937. Slagao je olovna slova, štampale se i čitale novine, knjige, udžbenici. Stric Petar Manojlović svake subote na 78 obrtaja slušao ploče Karuza, Đilija, Kalasove. Poznati socijalni radnik. Prošlo je više od pola veka kako je stric Petar sa saradnicima uspeo da stvori Dom za decu lišenu roditeljskog staranja "Moša Pijade" u Ustaničkoj ulici u Beogradu, jednu od šest sličnih ustanova o kojima je brinuo. Njegov doprinos Institutu društvenih nauka ostao je neizbrisiv, cenjen od mnogih. Sa velikim poštovanjem o stricu Petru Manojloviću uvek je govorila i Vesna Pešić. Njegovo ime i prezime nosi tradicionalna nagrada. Dodeljuje se svake četvrte godine pojedincima koji su u periodu između dva kongresa svojim radom dali doprinos poboljšanju položaja starijih osoba, uslova u ustanovama namenjenim njihovoj zaštiti, unapređenju socijalnog, zdravstvenog, stručnog rada sa starijim osobama.

Od najranijih dana sam se radovao svakom novoizgrađenom objektu u Beogradu; bakalnici, mesari, prodavnici obuće, asfaltiranoj ulici, prvoj samoposluzi na Cvetnom trgu, kioscima PKB-a sa viršlama, kobasicama i senfom. Govorio sam "dobar dan" komšijama i nepoznatom starijim ljudima na ulici u prolazu, sa drugovima delio komad hleba sa mašću, presvučenom paprikom ili šećerom, rado odlazio da mami kupim brašno u novootvorenoj samoposluzi u kraju. Mi, klinci, hrlili smo u novootvorene bioskope Jadran, Kozara, Slavija, Zvezda, 20. oktobar, dve sale, letnje bioskope na stadionu JNA i na letnje filmske projekcije u Topčidersku noć, kasnije Kinoteku, u bioskop Balkan, taj tako važan istorijski objekat Beograda. Od najranijih dana odlazili u dušanovački bioskop, kojeg je tako dobro poznavao veliki pisac Dragoslav Mihailović. Uživali u besplatnoj vožnji gore-dole pokretnim stepenicama Robne kuće Beograd, radovali se prvom dragstoru, automobilskom tunelu, koji onomad drug Tito prepešači i tako ga zvanično otvori. Odlazili u šetnje podzemnim prolazima ispod Terazija, radovali se rastućem saobraćaju, saobraćajcu Bulj Jovanu, njegovim baletskim pokretima ruku, osmeha strogog i ohrabrujućeg pogleda u vozače, kojima je savršeno regulisao promet na raskrsnici Londona i Kneza Miloša, radovali se tramvajskim, autobuskim linijama, starim i novim. Zelenim Lejland autobusima sa šestobrzinskim ručnim menjačem. Radovali smo se našem nepovratno rastućem Beogradu. O svim meni poznatim hodnicima, scenama, rekonstrukcijama beogradskih pozorišta i uzbuđenju zbog tih lepih promena neću ovom prilikom. Niti o ljudima, umetnicima rođenim u 19, 20, 21. veku, sa kojima sam imao čast da van scena i na njima delim detinjstvo i život.

Kako smo se samo veselili Brankovom mostu, šestorici kaplara, Novom Beogradu koji je nastajao, sajamskom čudu Hali I od prenapregnutog betona i stakla, gde nas rastuži košarkaški SSSR, predvođen bekom Alačačanom i gorostasnim centrom Kruminšem kada 1961. Koraća, Daneua, Gordića, profesora Nikolića i ekipu odvojiše od zlatne medalje Evropskog prvenstva u košarci. Tugovali smo. Baš. Ubrzo su postali naše stalne košarkaške mušterije. Generacijama. Do danas. Nije se svima svidela socrealistička arhitektura kojom je Novi Beograd rastao. Nije ni meni. Ni meni, do danas. U Beogradu počinju da deluju novi urbanistički i arhitektonski autori, pojavljuje se Branislav Bane Jovin sa novim urbanističkim planovima i generacijom arhitekata i građevinaca. Novi Beograd je od tada godinama napredovao i danas se njegov nehumani socrealistički uticaj sve manje primećuje. Kada je veliki arhitekta, pesnik, profesor Branislav Bane Jovin, poznati tvorac remek-dela "Sombor očima ptice", kao rukovodilac-projektant tima planiranja gradnje beogradskog metroa 1973. godine dao mom ocu Ivanu original završenog plana beogradskog metroa, u periodima od 1973. do 1982. i od 1986. do 2000, danima sam ga pregledao i mislio kako će se Beograd ubrzo i sa razlogom pridružiti civilizovanim dostignućima koja stanovništvu olakšavaju komunikaciju na tako velikom i naseljenom prostoru, kakav je Beograd već tada bio. To vitalno ubrzanje urbanizacije metroom se nije desilo. Prof. Jovin i tim otkačeni, izvređani, katapultirani u neko buduće vreme, kao i uvek osvetom loših đaka. Jovinov napor i napor njegovog tima još uvek čuvam na posebno zaštićenom mestu. Papir, ma kako kvalitetan, sklon je nestajanju, a velike ideje mogu odoleti prolaznosti i postati stvarnost.

Godina 2023. Pariz. 27. mart. Zvanična delegacija Srbije pred 170 delegata i ambasadora sveta u Parizu predstavlja kandidaturu Beograda i Srbije za specijalni EXPO 2027. Naša kampanja nosi naziv "Igraj za čovečanstvo". Drugi protivkandidati nimalo neiskusni u prezentaciji i organizovanju najvećih svetskih manifestacija. SAD, Argentina, Španija i Tajland. Zvanični nadahnuti govornici na prezentaciji sledećim redom: Siniša Mali, postojeći državni resursi, finansijska sigurnost; Zoran Gajić, sportska dostignuća; Marko Stojčić, trenutna i neophodna nova infrastruktura; Miki Manojlović; Stefan Milenković, univerzalnost muzike; Novak Đoković, o sportu koji povezuje, a ne razdvaja. Jezici: engleski, srpski, francuski, engleski. Govorio sam o suštini igre, toj ključnoj ljudskoj potrebi i vrlini u svakom od nas, o uvek postojećoj subjektivnoj slici sveta koja pokreće čoveka da iskaže svoj doživljaj i razumevanje svega oko nas, od pećinskih crteža do najsofisticiranijih, najviših naučnih dometa, vrhunskih dostignuća, kreativnosti u svemu što čovek stvara. Iz dubokog neuništivog poriva igre duha počinje sve. Uveče u Muzeju umetnosti i zanata (Arts et Métiers) pojedinačni, dugi razgovori sa ambasadorima i delegatima. Tako je počelo u Parizu i dobitnički se kasnije u Parizu i završilo. Beograd i Srbija su domaćini specijalnog EXPO-a 2027. Te 1973. godine godišnji priliv građanstva u Beograd iznosio je 30.000 ljudi. Svakom godinom je bivao sve brojniji. Beograđanin se postaje brzo i moj grad decenijama prihvata sve koji u njemu žele da postoje. Svi koji dolaze, kao nekad davno preci mojih predaka, u Beograd donose svoj duh, jezik, kulturu, običaje, navike.

Pored svih ratova i razaranja utiču na razvoj Beograda brzinom pronalaženja sebe u ovom ogromnom gradu. U svim oblastima. Zato današnji Beograd izgleda kako izgleda. Veoma različito. Sagledan u celini, ne liči ni na jedan razrušen, a potom obnovljen grad, kao gradovi u Nemačkoj, na primer. Beograd je složena stvarnost različitosti kultura, morala, znanja, estetike, nivoa civilizovanosti svojih žitelja. Jedinstven po svojim dnevno-noćnim kontrastima, raste i gradi se ubrzano. Poslednjih deset godina gradi se brzinom novih tehnologija. Neki od velikih i malih snova postali su stvarnost koja se teško može promeniti. EXPO u Beogradu je veliki svetski događaj. Voleli ili ne voleli, razumeli značaj EXPO-a ili ne, tako jeste. Radujem se toj novoj beogradskoj zbilji. Prave emocije, osećanja nas teško napuštaju. 1874. godine u Sankt Peterburgu iz igre se dogodila čuvena izložba zgrada, crteža, kostima slikara Hartmana. Suptilni Modest Musorgski je napisao čuvenu svitu "Tableaux d’une exposition" - Slike sa izložbe. Od tada do danas postoji puno različitih interpretacija. Meni su najdraži Emerson, Lejk i Palmer progresivnim razumevanjem Musorgskog. Naš EKSPO 2027. morao bi da inspiriše savremenike na igru, stvaranje svih vrsta. Možda te bliske 2027. godine neko od naših savremenika stvori zvuk, Pictures from the Belgrade exibition. U sadašnjem trenutku ovo je moj unutarnji zvuk. Velike radosti i Beograđani koji ih čine se ne zaboravljaju, osećanja mogu izbledeti, ali ostaju u nama. U meni još žive škripa snega prvih "krinki" Borovo cipela posmatrajući narastajući grad. Još uvek se radujem malim i velikim stvarima, neminovnim promenama. Radujem se kao klinac EKSPO-u. Radujem se novom, velikom, međunarodnom uspehu koji donosi dobro našem gradu, državi. U trenutku nadolazećeg EKSPO-a ovo je moj unutarnji zvuk."