Neustrašiva baka Jelica (86) iz Niša: U devetoj deceniji slika, skače na glavu, roni, a ima Parkinsonovu bolest

Nišlijka Jelica Kaiš Filipović napunila je 86, ali to što je u devetoj deceniji života, ne predstavlja joj prepreku da slika, šije i uživa u putovanjima, plivanju, ronjenju i skokovima na glavu u vodi. U slobodno vreme „surfuje“ internetom, dopisuje se sa prijateljicama i recepte sa interneta isprobava u svojoj kuhinji.

Jelica je po zanimanju zdravstveni radnik i do penzije je stigla radeći u niškoj Vojnoj bolnici, ali je u Nišu ljudi poznaju prvenstveno po tome što je veoma uspešno šila, a sada se veoma  bavi slikarstvom. Šivenje je u naučila kada joj je bilo 50 godina, a počela je da slika sa 66.

- U penziju sam morala da odem već sa 50 godina, zato što sam se na poslu ubola na iglu i zarazila Hepatitisom B. Ostali ljudi boluju od žutice po mesec dana, a ja sam bila pozitivna na taj virus punih 10 godina. Zbog toga sam morala da odem u prevremenu penziju. To mi je teško palo, ali sam odmah kod kuće krenula da šijem, pošto sam završila „Bagatov“ kurs krojenja i šivenja -izjavila je Jelica.

Foto: D.K.

Dodala je da je punih 15 godina aktivno šila i svojevremeno imala 60 mušterija. Mašinu za šivenje retko kad je sklanjala sa stola jer je trebalo da na vreme mušterijama sašije mantile, kostime, pantalone, haljine…

- Jednog dana sam u izlogu radnje videla sliku koja mi se izuzetno dopala, bila je kao od pliša. U radnji su mi rekli da je to suvi pastel i dali savet gde mogu da kupim dobre češke krede. Kupila sam veliko pakovanje od 48 kreda i počela da slikam, sama, bez ikakvog kursa, bez ičije pomoći i saveta. To mi se veoma dopalo i videla sam da mi dobro ide. Tada sam imala 66 godina. Sada prvenstveno slikam, šijem vrlo malo, uglavnom radim neke sitne prepravke. Slikanju sam potpuno posvećena, a slikam skoro isključivo tokom noći. Krenem uveče oko osam, devet sati i dešava se da sa četkicom i bojama dočekam zoru i jutro - govori Jelica kojoj na energiji mogu da pozavide i mladi ljudi

Foto: D.K.

Tokom godina, dodala je, oprobala se sa temperama, uradila je i veći broj akvarela, a potom se opredelila za akril.

- Ta tehnika je zahvalna, jer kad se rad prelakira deluje kao ulje na platnu. Odgovara mi jer se boje rastvaraju vodom, a ne terpentinom. Radim tokom čitave noći i terpentin bi se osećao i u mojoj sobici u kojoj i slikam i spavam, ali i u čitavom stanu, a to mojoj porodici ne bi prijalo - istakla je naša sagovornica.

Jelica poslednjih godina ima problem sa ravnotežom i drhtanjem ruku zbog Parkinsonove bolesti, ali je slikanje smiruje. Prilično ide u detalje i nema krupne poteze. One najsitnije detalje poput tarabica, slika uz pomoć čačkalica ili tankih grančica.

- Sve moje slike bile su na izložbama, uglavnom u mestima nadomak Niša, ali i širom Srbije, a pojedine od njih su i nagrađene. Svoje radove uglavnom poklanjam, ali sam i neke prodala. Slike koje sam poklonila sada su u Torontu, Luksemburgu, Švajcarskoj, Makedoniji, Vojvodini. Počasni sam član Udruženja likovnih umetnika Niša jer sam „najmlađa“ u tom udruženju - šali se Jelica.

Foto: D.K.

Tokom proteklih godina, dodaje, dosta je putovala i uglavnom obilazila mesta u Grčkoj, a poslednjih sedam godina svakog leta odlazi u banju Rgošte kod Knjaževca. Prošlog leta je tamo bila skoro dva meseca.

- Oduševljena sam tim mestom i ljudima. Tamo sam stekla veliki broj prijatelja iz čitave Srbije. Volim da plivam na Banjici u Rgoštu, a posebno da skačem na glavu i ronim. Kada skočim u vodu, dobijem takav aplauz, jer samo skačemo deca i ja. Moji ukućani nisu oduševljeni time, ali obožavam skokove, a još više što nakon skoka nastavim da ronim - izjavila je Jelica.