ZAŠTO SAM NAREDIO GRANATIRANJE ZAGREBA... Potresna ispovest Milana Martića iz zatvora u Estoniji!

Nekadašnji predsednik RSK, iz zatvora u Estoniji, javno, prvi put posle 24 godine: Naredba je usledila kada su ustaše počele da nam ubijaju žene i nejač. Moćni diplomata mi je poručio da sam u Hag sam sebe "poslao"

 

Z dom spremni", prebijanje srpskih mladića jer navijaju za Zvezdu, i najstrašnija revizija istorije. sve to se događalo i 1990. godine. Nisam hteo, ali morao sam tada da stanem na čelo narodnog ustanka protiv ustaštva koje je diglo glavu posle prvih višestranačkih izbora u Hrvatskoj 1990. kada je pobedio Tuđman.

Ovako, u ekskluzivnoj ispovesti za "Novosti", govori Milan Martić, nekadašnji predsednik Republike Srpske Krajine. Ovaj Srbin iz Knina, bivši policajac, danas haški osuđenik kome su svetski moćnici "razrezali" 35 godina robije, posle pune 24 godine otvorio je dušu za medije, i to iza zidina zatvora Vangla u Tartuu, drugom po veličini gradu u Estoniji.

- Sećam se da smo te 1990. dobili informaciju o novim policijskim crnim uniformama koje su podsećale na odore ustaša iz Crne legije. Tražili su od nas i da nosimo šahovnice, kao i da prema diktatu iz Zagreba hapsimo Srbe. Tako nešto ogroman broj mojih kolega policajaca i ja nismo mogli da uradimo. Zato je buknula pobuna u Kninu jula 1990.

 

 

Mogao bi, kaže Martić, punih 10 dana da priča o svemu, i naglašava da ne želi sažaljevanje i da to "ne dozvoljava". Ukazuje i na to da se u Hrvatskoj ništa nije promenilo u proteklih 29 godina, kada je pobedom Tuđmana na izborima ustaštvo ponovo oživelo. Seća se Martić da su njegove starije kolege te 1990. jednostavno otišle iz policije. Bio je, govori, dok sedimo jedan naspram drugog ispred neprobojnog stakla ovog estonskog kazamata, jedini sa inspektorskim činom koga je sudbina izabrala da se stavi na čelo pobunjenog naroda, iako je u to vreme bio šef policijskog sindikata.

- Lično nisam verovao da Tuđman može da dobije izbore. U njegovoj kampanji mržnja protiv Srba bila je ogoljena do kraja. Ko bi poverovao da će Hrvati listom glasati za tu politiku - pita se i dan-danas Martić, dodajući da Srbi u Krajini nisu mrzeli Hrvate. - Znali smo šta su nam napravili u Drugom ratu, plašili smo ih se potajno, ali nismo verovali da će u Evropi doći vreme da se ponovo rodi jedna takva nakaza od države. Mislili smo da Evropa to neće dati. Srbi ni danas ne mrze Hrvate, niti Hrvatsku, jer je to vekovima bila zemlja naših pradedova. Nažalost, reciprocitet od strane Hrvatske je izostao.

Foto: printscreen

Martić nam, nabrajajući imena Milana Babića, Gorana Hadžića, Radovana Karadžića, Milana Milutinovića i Slobodana Miloševića, govori i da su svi srpski predsednici koji su se stavili na čelo otpora nastavku Drugog svetskog rata - kažnjeni. Dodaje i da je bio prvi Srbin koji je "viđen" da će robijati za navodne ratne zločine i prvi "zabeležen" za Hag.

- Uslovno se može reći, bio sam prva žrtva pojave neofašizma u svetu. Dogodila se akcija "Bljesak", kada su ustaše 1. i 2. maja 1990. bukvalno pregazile Zapadnu Slavoniju, a pomoći nam nije bilo niotkuda. Naređenje da se gađa Zagreb kao upozorenje doneto je iz očaja, kada sam dobio informaciju o stotinama pobijenih Srba, među kojima je bilo 57 žena i devetoro dece.

Ustaše su, seća se Martić, očistile celo područje gde je nekada živelo 15.000 naših sunarodnika, a "udar" na Zagreb, tvrdi Martić, bio je jedini način da bar pokuša da upozori Hrvate da će se svetiti onim što imaju.

- Već 3. maja, dok su srpske kuće u Zapadnoj Slavoniji još gorele, javio mi se jedan moćni zapadni diplomata i rekao da sam se "upisao" da idem u Hag zbog ratnih zločina.

 

 

Priča bivši predsednik RSK bez zazora i o hrvatskim najavama da će posle odslužena kazne morati da odgovara za navodne zločine i u toj zemlji. Pre dvadesetak dana, na TV je čuo da su mu u Zagrebu upravo napisali novu optužnicu "za neselektivno gađanje Karlovca i Jastrebarskog".

- Ni to za mene nije ništa novo. U Hrvatskoj me pet županijskih sudova "častilo" sa oko 100 godina robije. Gotovo da je za širu javnost nepoznanica da su se 2014. Hrvati sa estonskim vlastima dogovorili da me tajno prebace u Hrvatsku, ali je taj plan osujećen. O svemu sam čuo pošto sam 2014. ponovo došao u hašku sudnicu da svedočim na procesu Goranu Hadžiću. U Sekretarijatu Tribunala sam dobio ove informacije, ali ceo skandal je, ipak, gurnut pod tepih.

O zločinačkoj operaciji hrvatske vojske "Oluja" i potonjem progonu srpskog življa sa vekovnih ognjišta Martić kaže da tako nije moralo da bude:

- U Vensovom planu razmeštanja snaga UN u Hrvatskoj do pronalaska mirovnog rešenja jasno je pisalo da UN garantuju Srbima opstanak na teritoriji pod njihovom zaštitom i piše da ukoliko UN ne mogu da obezbede sigurnost Krajišnicima, Jugoslavija ima pravo da interveniše. U "Bljesku", a potom i u "Oluji", JNA nije preduzela niti jedan korak da nas zaštiti. Takođe, ni RS nam nije pomogla, iako smo i sa Palama imali sporazum o zajedničkoj odbrani - kategoričan je naš sagovornik.

Foto: printscreen

Nekadašnji predsednik RSK priča i o tome kako je više puta telefonom pred "Oluju" pokušao da od Miloševića čuje kako će reagovati na najavljenu akciju Zagreba. Kaže i da je dva puta bezuspešno dolazio u Beograd. Ipak se na kraju, kaže, sa Miloševićem čuo telefonom.

- Tih, poslednjih dana jula 1995, od Miloševića sam tražio da opovrgne tvrdnje tadašnjih hrvatskih medija "kako Vojska neće intervenisati u slučaju udara hrvatskih snaga na Krajinu". Milošević mi je to obećao, ali ništa nije učinjeno.

Sreli su se Milošević i Martić posle nekoliko godina, ali na sasvim drugom mestu - u Hagu. Tu su, kaže, izgladili prijateljstvo.

- U Miloševićevom ponašanju nije bilo nimalo gordosti, već samo želja da odbrani srpski narod od monstruoznih optužbi koje nisu imale nikakve veze sa stvarnošću. Dogovorili smo se da mu budem svedok za događaje u Krajini kada dođe vreme za to - seća se Milan Martić. - Tražio je Milošević od mene da pričam kako je zaista bilo i da slobodno kažem da je tada ignorisao Krajinu. U tom trenutku možda mu je tako najviše odgovaralo, a meni je bilo u interesu da iznesem istinu. Posle smrti predsednika Srbije i SRJ, mogu samo da slutim da je od nekoga dobio obećanje kako Srbiji Kosovo neće dirati ako "da Krajinu", i pretpostavljam da je to hteo javno da kaže. Kako je umro - i to je pitanje.

 

 

Kroz zube, Milan priča o haškoj presudi od 35 godina zatvora. Podseća nas da ga je osudilo Sudsko veće kojem je predsedavao sudija Bakone Molota, čovek koji je potom svih optužbi oslobodio Ramuša Haradinaja. Ne može, kaže, da zaboravi Bakoneovo pitanje tokom procesa: "Zašto se sami niste iselili u Srbiju, tamo bi vas, Krajišnike, priznali kao narod i tako biste skratili muke i sebi i Hrvatima?"

- Ni Pavelić se bolje ne bi setio - kratko i jasno kaže Martić.

Međutim, Hag, kako nam otkriva, "nije bio ništa" za ono što ga je sačekalo u Estoniji:

- Moj doček na aerodromu u Estoniji prenošen je na televiziji - seća se 6. juna 2009. - U avionu su mi i ruke i noge bile vezane lisicima. Kada sam izašao iz aviona, čekale su me kamere, a bilo je i Estonaca koji su došli da me vide kao "balkanskog Ajhmana".

Potom je stavljen u kavez, a onda bukvalno utrpan u kombi. Zatvorski vozač se zaletao preko piste, a onda naglo kočio, dok je kavez leteo po unutrašnjosti vozila.

- Ne pričam o tome da bi me neko sažaljevao, već radi istine.

Toga dana, seća se Martić, nisu mu dali ništa da jede. Stavljen je u samicu punu granja, komaraca i vode. Tačno 93 dana je bio u potpunoj izolaciji.

- Kada sam pitao zašto, objašnjeno mi je da je to procedura, dok se ne naviknem. Posle tri meseca prebacili su me u ćeliju odmah do ove. Tu je bilo vode do kolena, a iz zida su virile ogoljene električne žice. Tada sam na jedvite jade dobio mogućnost da telefoniram i obavestio sam prijatelja, pokojnog Branu Crnčevića, u kakvom sam problemu, a on je preko svojih veza to signalizirao javnosti.