DVERI PAKLA! Nebojša Bakarec: Psihopatski i sociopatski milje dela opozicije - JEDNO MISLE, DRUGO GOVORE, A TREĆE RADE

Najnoviji psihopatski napad "dveraša" (naziv sličan Ljotićevim "zborašima") na porodicu (ćerku) predsednika Srbije, i na njega lično, zaslužuje da taj napad sagledamo u celovitom kontekstu, a to je kontekst "Dveri" i Dimitrija Ljotića, ali i kontekst jednog psihopatskog i sociopatskog miljea, atmosfere koju stvara deo opozicije – "Dveri", PSG, SSP, SZS, "Sloga" itd. To je priča o užasnom neskladu misli, reči i dela "Dveri" i Boška Obradovića, ali i ostalih iz SZS. Oni jedno misle, drugo govore, a treće rade, piše politički analitičar i član UO Fondacije SNS nebojša Bakarec

 

Istovremeno ukazaću i na jedan apsurd koji se tiče društvenih zabrana – tabua. Tabu je društvena zabrana radnji koje se smatraju neprimerenim. Nema univerzalnih tabua, međutim neki se pojavljuju u većini društava sveta (zabrana kanibalizma, incesta, seksualnog opštenja sa decom, seksualnog opštenja između istog pola, prisilnog seksualnog opštenja - silovanja…). Zbog čega pominjem tabue? „Dveri“ se aktivno izjašnjavaju protiv kršenja tabua seksualnog opštenja između istog pola. Verovatno su i protiv kanibalizma? Nažalost, svojim delovanjem i delanjem svojih istaknutih članova, pokazuje se da „Dveri“ podržavaju incest i seksualno opštenje sa decom (slučaj Sibin Vukadinović), te prisilno seksualno opštenje (slučaj Željko Veselinović, slučaj Dragan Spasić). Nekome se ove tvrdnje mogu činiti preteranim, međutim slučaj koji pominjem na početku teksta, ali i mnogi drugi, potvrđuju ono o čemu govorim. O tome kasnije.

"Rajske" Dveri

Pre nego što su postale stranka, "Dveri" su se predstavljale sloganom "Mi nismo stranka, mi smo porodica". Potom su nastale "porodične" svađe, i Boško Obradović je sredinom 2015. u drugom naletu, počistio većinu dotadašnjih članova "Starešinstva" "Dveri" (u prvom naletu 2012. iz „Dveri“ su izbačeni Parović i Đurđev). Tada je Obradović postao predsednik „Dveri“. Posle toga „Dveri“ su se registrovale kao stranka. Od tada je njihov slogan „Mi nismo porodica, mi smo stranka“. Kada je uklonjena većina starih lidera „Dveri“, ta stranka je postala ljotićevski odraz svog lidera Obradovića. Pre toga „Dveri“ su bile klerikalna, umereno desna politička opcija sa naglaskom na porodičnim vrednostima. Do 2015. ljotićevski svetonazor Boška Obradovića nije dolazio do izražaja, zbog toga što su „Dveri“ imale niz drugih istaknutih lidera (Vladan Glišić, Parović, braća Tvrdišić, Đurđev, Z. Radojičić, Lidija Glišić…) koji nisu bili ljotićevci. Vladan Glišić je duže od decenije bio član DSS, na primer (do 2009.).

Sa druge strane Boško Obradović je još od svojih  studentskih dana zadojen Ljotićem, koji mu je uzor i idol. Boško Obradović je redovno i obilato pisao za ljotićevski časopis „Nova iskra“ od 1998. do 2003. godine (odrednice 1 i 2).

„Nova iskra“ je bila direktni nastavljač ljotićevske minhenske „Iskre“ i svih novina koje izdavao Ljotić, u svoje vreme. Od 2015. „Dveri“ skreću u ekstremizam, a ljotićevstvo Boška Obradovića potpuno preuzima primat. Od 2015. godine traje i političko lutanje „Dveri“. Prvo su bili u relativno uspešnoj koaliciji sa DSS-om (i osvojili poslaničke mandate), potom su bili u neprirodnoj i neuspešnoj koaliciji sa DJB, da bi danas završili u još neprirodnijoj bojkot koaliciji „SZS“ koju predvodi Dragan Đilas. U svim tim lutanjima nekadašnji identitet „Dveri“ je potpuno nestao, a zamenio ga je ljotićevski identitet Boška Obradovića – njegovo nasilje, ekstremizam, nihilizam, i sve više propagiranje terorizma.

Pred izbore 2012. godine, podršku „Dverima“ su pružali Smilja Avramov, Kosta Čavoški, Milo Lompar, Dobrica Erić, Jasmina Vujić, Ljiljana Čolić, Mila Alečković Nikolić i Predrag Dragić Kijuk, a kasnije i Marko Janković. Od svih njih danas „Dveri“ podržava jedino Jasmina Vujić, koja je argumentovano optuživana da je agent stranog uticaja. Politički savet „Dveri“ danas čine: Vladimir Dimitrijević, predsednik saveta, Aleksandar Lipkovski, Ivan Dojčinović, Jasmina Vujić, Dragan Krsmanović, Miloslav Samardžić, Branimir Nešić, Nemanja Zarić, Miroslav Krstić i Predrag Simić. Sastav Političkog saveta „Dveri“ se sakriva i nema ga na sajtu „Dveri“. U rubrici „Politički savet“ postoje podaci samo o predsedniku saveta. Zbog čega „Dveri“ kriju podatak o tome ko su članovi Političkog saveta? Verovatno na zahtev samih članova saveta, koji se stide postupaka Boška Obradovića, i ne žele da budu previše izloženi, kao što ne žele da izgube materijalne privilegije koje imaju kao članovi saveta. Izuzev predsednika Političkog saveta, Vladimira Dimitrijevića, niko od članova tog saveta nije uopšte medijski prisutan, i ne pruža podršku Bošku Obradoviću ili saradnji sa Đilasovim SZS. Takođe, niko od njih se ne oglašava rečima osude ili kritike na bezbrojne primere pozivanja na nasilje, koji dolaze od Boška Obradovića ili drugih ekstremista iz „Dveri“ – poslanik Srđan Nogo, Sibin Vukadinović, Dragan Spasić (Trgovište) i Dejan Vulićević (Lučani). Što se tiče predsednika Političkog saveta „Dveri“, on je kao i Obradović završio književnost, i rodom je iz Čačka. Takođe, radi se o obožavatelju lika i dela Dimitrija Ljotića. Čuđenje može da izazove podatak da je Dimitrijević član redakcije lista „Pečat“, čiji je vlasnik i osnivač Milorad Vučelić, glavni i odgovorni urednik državnih „Novosti“. Vladimir Dimitrijević je takođe uzor Obradoviću, ali i siva eminencija „Dveri“ (srce tame). Za razliku od Obradovića, on ne voli da se eksponira u medijima. Izuzetak su „Pečat“, ali i „Danas“, a bio je i jedan od govornika na Đilasovim protestima „1 od 5 miliona“. Moje tvrdnje potvrđuje i „Pismo Starešinstvu Dveri“ koje je u septembru 2012., „Dverima“ uputio izbačeni funkcioner „Dveri“, Aleksandar Đurđev, danas predsednik „Srpske lige“.

On je na kraju tog pisma napisao: “Međutim, imam utisak, da je Starešinstvu mnogo veći problem od Parovića i mene, naš vladika Irinej bački, prema kom mržnju najviše raspiruje siva eminencija i duhovni guru Starešinstva – Vladimir Dimitrijević. A naša je krivica izgleda to što se pričešćujemo u hramovima Eparhije Bačke! Naglašavam, ni po koju cenu i nikada, niko iz povereništva Novi Sad neće govoriti ništa loše za preosvećenog Irineja bačkog, ma koliko ga Dimitrijević mrzi i lažno optužuje. Šta više, ostaćemo verni svojoj svetosavskoj Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, našoj Eparhiji Bačkoj i njegovom preosveštenstvu Irineju. Mi nismo i nećemo nikada biti otpadnici od Srpske Pravoslavne Crkve“. Današnje „Dveri“ upravo tako deluju, kao gomila zilota i otpadnika, kao maligna i agresivna sekta. Neobično je kako se Srđan Nogo, Sibin Vukadinović, Dragan Spasić, Dejan Vulićević, ali i Željko Veselinović, savršeno uklapaju u stereotip o „lombrozovskom tipu“ (pseudonaučna „Teorija o urođenom zločincu“ Čezare Lombroza).

Prethodnica Sibina Vukadinovića

Pre nego što kažem nešto o slučaju Sibina Vukadinovića, važno je da ukažem na njegovu prethodnicu. Da ukažam na taj marginalni, ali vidljivi milje gde se javno zastupa najbolesnija, patološka mržnja. Tvorci tog miljea nisu samo „lombrozovski tipovi“ nalik gore opisanim. Tvorci su pre svega obrazovani ljudi, ljudi koji drže da su „elita“, profesori univerziteta, novinari, umetnici. Tako je režiser Goran Marković 30.12.2018., izjavio: „kroz institucije ne može ništa da se uradi„,  i „jedino rešenje u Srbiji apsolutna pobuna i ulica“. Prof. dr. Jovo Bakić je 31.12.2018. izjavio „Vučiću će suditi revolucionarni sud“ i “:„Ja bih voleo da ih jurimo po ulicama, ja bih to voleo!“, kao i „Postoji revolucionarna pravda. Revolucija bi tako nešto mogla da uradi – suspenduje se postojeće pravo (…) I to odmah kažem i obećavam: ako bih došao na vlast, bio bih vrlo opasan za oligarhiju (…) Kad je bolest uznapredovala koristi se hirurški nož“. Novinarka lista „Danas“, Snežana  Čongradin je 27.12. 2018., poručila Vučiću i SNS-u da će im „suditi, ne nezavisni, već revolucionarni sudovi“. Književnik Dragan Velikić je 24.12.2018. izjavio:„Ja zaista verujem da, ubeđen sam u to, ovaj režim može samo na ulicama da se skloni“. Novi obožavalac Dragana Đilasa, prof. dr. Slobodan Samardžić je 02.02.2020., dva miliona građana koji podržavaju SNS, nazvao „falangom, fukarom, neljudima i robovima“. Kada obrazovani ljudi ovako govore, šta treba očekivati od onih niščih duhom?

Foto: printscreen

Boško Obradović, gospodar Sibina Vukadinovića

Istorijat nasilja Boška Obradovića je dugačak. Tokom izbora 2016., Boško Obradović i dva funkcionera „Dveri“ su vređali članove RIK-a, i fizički su napali članicu RIK-a, Maju Pejčić. Obradović je to hladno negirao i pored snimaka. U septembru 2017., aktivisti „Dveri“ su tukli dve novinarke TV Pink, tokom protesta ispred te televizije. Brutalno su napadnute Gordana Uzelac i Mara Dragović. Obe su dobile udarce pesnicom u glavu. Napao ih je Dejan Vulićević, funkcioner „Dveri“ (odrednica 4).

Uzelčeva je odmah posle napada zbrinuta u Urgentnom centru. Boško Obradović je negirao incident, iako postoje snimci o napadu na novinarke. U oktobru 2017., Boško Obradović i više pripadnika „Dveri“ su na silu upali u kabinet predsednice Narodne skupštine, Maje Gojković, grubo je vređajući. Na sednici Skupštine Srbije, Maja Gojković je pokazala i modrice, kao posledice fizičkog nasrtaja Obradovića na nju. Šef Dveri Boško Obradović je tada izjavio da predsednica Skupštine “laže” da je dobila modrice i ocenio je da ih je sama sebi nanela. U novembru 2017. tokom sednice Administrativnog odbora, u Skupštini Srbije, Boško Obradović je pred kamerama mnogih medija, udario Aleksandra Martinovića, predsednika Administrativnog odbora i šefa poslaničkog kluba SNS. Obradović je negirao napad. Ovde imamo niz nasilnih događaja u kojima je Obradović optužen za fizičko i verbalno nasilje. Svaki put je Obradović negirao svoju odgovornost. Sasvim je jasno da se radi o osobi koja ne može da kontroliše svoje nasilno ponašanje. A radi se o predsedniku jedne parlamentarne stranke i narodnom poslaniku. Pri tome Obradović je čovek koji zagovara porodične vrednosti.

Po njemu, izgleda da su „porodične vrednosti“ – fizičko i verbalno nasilje, napadi na žene, napadi na službena lica i novinare, dok obavljaju svoj posao. Boško Obradović je u intervju „Danasu“ u avgustu 2018. pozvao na vojni puč i na hapšenje Vučića. Obradović je rekao :„Pozivam časne oficire Vojske Srbije i Ministarstva unutrašnjih poslova da reaguju i uhapse Predsednika Srbije zbog kršenja Ustava, gaženja predsedničke zakletve i narušavanja teritorijajlnog integriteta i suvereniteta države Srbije“. Boško Obradović je 16. marta 2019. predvodio nasilni upad rulje u RTS, i pretio je novinarima. Obradović je 05. aprila 2019., uvredio novinarku TV Prva Jovanu Jovančić rekavši joj: „Previše mi ličite na novinarku Pinka, na nekog ko je poslat da provocira lidere opozicije, i više mi ličite na bota SNS nego na novinara“. Boško Obradović je ispred predsedništva, 05.05.2019., izjavio:“Ova stvar mora da se istera do kraja. Ili ćemo mi na ulici srušiti ovu vlast, kad nas bude dovoljno na ulici da možemo da je srušimo (…)“(odrednica 5).

Poslanik Dveri Srđan Nogo je 16. oktobra 2018., izjavio da Anu Brnabić i Aleksandra Vučića treba obesiti na Terazijama: „ukoliko je parafirala ovaj sporazum, ona treba da bude obešena istog časa na Terazijama. A pored nje obešen i Aleksandar Vučić“. Potom je na protestima dela opozicije, nekoliko meseci kasnije, nosio ogromna improvizovana vešala.

Željko Veselinović, lider SZS i sindikata „Sloga“, je 20. septembra 2018., objavio tekst na Fejsbuku, u kome žestoko vređa Anu Brnabić, predsednicu Vlade Srbije, i poziva na njeno silovanje u trajanju od „par meseci“. Đilas je podržao Veselinovića i izjavio: „Imam ljudsko razumevanje za Željka Veselinovića. Vređao je predsednicu vlade u afektu“.

Dragan Spasić, predsednik opštinskog odbora „Dveri“ u Trgovištu objavio je morbidan tekst na „Fejsbuku“ 09. novembra 2019. (odrednica 6). On je izjavio:“Treba napraviti popis uticajnih SNS lica, i posle promene vlasti, migrante naseliti u njihovim kućama, stanovima…dati im njihove ćere i žene da siluju„. Dragan Spasić je u petak 8. novembra, dakle prethodnog dana bio sa Boškom Obradovićem u Vranju, a na svom Fejsbuk profilu podelio je fotografiju sa predsednikom pokreta „Dveri“. Spasić je nastavnik geografije. „Dveri“ su inače ksenofobična antimigrantska stranka. U slučaju Dragana Spasića radi se o pozivu na masovno silovanje ćerki i supruga političkih neistomišljenika.

Ovi nastupi Srđana Noga, Sibina Vukadinovića, Dragana Spasića, Dejana Vulićevića, ali i Željka Veselinovića, liče na ponašanje psihopata i sociopata koje često opisuju mnogi filmovi (serijal o Hanibalu Lekteru…). U svim slučajevima zverski napad ide na više nivoa. Jedan nivo napada udara na samo biće žrtve, na njen pol, na karakter i moral. Drugi udara na njeno zanimanje, obrazovanje, pol… Žrtva je diskriminisana, oklevetana, izvređana. Svi oni sadistički i sa uživanjem, sladostrasno vređaju i viviseciraju svoje žrtve. Da bi opravdali svoje pozive na silovanje, oni prvo ponižavaju žrtve, izlažući ih podsmehu, stereotipima, predrasudama. Na kraju oni pozivaju na silovanje, na masovno silovanje, na vešanje… Bolesni sadržaji ovih nastupa ukazuju na to da se radi o sadističkom tipu ličnosti, koji se naslađuje patnjama žrtve, koje je sam osmislio. Takođe, kada poznajemo modus operandi (način ponašanja) psihopata i sociopata, jasno je da svi oni i sami žele da muče, siluju ili vešaju svoje žrtve. Njihove izjave su čiste projekcije njegovih želja. Sve to važi i u poslednjem „slučaju“, izjavi funkcionera „Dveri“ Sibina Vukadinovića.

Foto: printscreen

Slučaj „Sibin Vukadinović“- Kako lažu „Dveri“

Prijatelj Boška Obradovića i funkcioner „Dveri“ zadužen za „posebne“ zadatke, Sibin Vukadinović je 15. februara 2020. na „Fejsbuku“ postavio svoju monstruoznu izjavu: „Da li ćerka Aleksandra Vučića, dok je jebe njen otac, misli na Tomislava Nikolića?“ (odrednica 7). Pokret „Dveri“ je istog dana saopštio da Sibin Vukadinović nije „Boškov čovek od poverenja” i „da je Sibin Vukadinović napustio Srpski pokret Dveri pre više od godinu dana“. Međutim „Dveri“ su se uplele u sopstvene neistine, zbog toga što dveraši kratko pamte. Još 28. marta 2016., u sporu u vezi sa žalbom Upravnom sudu, protiv liste za republičke izbore, Miroslava Parovića i Vladana Glišića, ova dvojica su preko medija optužili „Dveri“ da tom žalbom pokušavaju da obore listu Glišić – Parović. Tada su Glišić i Parović izjavili „da je funkcioner Dveri Sibin Vukadinović po nalogu Boška Obradovića podneo žalbu Upravnom sudu“(odrednica 8). Ovde vidimo da je Sibin Vukadinović bio i ostao, Obradovićev čovek za specijalne zadatke. Jasno je da su „Dveri“, odnosno pravnici „Dveri“ sačinili žalbu, i da je Obradović podnošenje žalbe poverio Sibinu Vukadinoviću. „Dveri“ su 28.03.2016. saopštile listu „Politika“ da: „Sibin Vukadinović nije čak ni njihov član, a kamoli funkcioner”. I to je objavio list „Politika“ 29.03.2016. godine. I tada je bilo jasno da je Vukadinović podneo žalbu koju su sastavile za njega „Dveri“. Saopštenje „Dveri“ od 15. februara 2020., razobličuje ranije neistine „Dveri“, zbog toga što se vidi da Sibin Vukadinović jeste bio član i funkcioner „Dveri“, ali da to navodno više nije već više od godinu dana (odrednica 9). A 2016. godine, „Dveri“ su tvrdile da Vukadinović uopšte nije član „Dveri“. Očigledno je da su Obradovićeve „Dveri“ lagale i 2016. i danas, 2020. godine.

Deo istine, koja se uklapa u slagalicu o Obradovićevom Sibinu Vukadinoviću je izneo i zamenik gradonačelnika Beograda, Goran Vesić, koji je posvedočio da je Sibin Vukadinović prošle nedelje čuvao Boška Obradovića, kao telohranitelj, u Prvom osnovnom sudu na ročištu po tužbi Obradovića protiv Vesića. I ova činjenica dokazuje da je saopštenje „Dveri“ čista laž. Zbog čega bi neko ko nije član „Dveri“, a ko je bio član „Dveri“ „pre više od godinu  dana“ , zbog čega bi se pojavljivao sa Obradovićem, kao njegov pratilac na suđenju, a da nije blizak Obradoviću? Jednako tako su lažni i ostali navodi iz saopštenja „Dveri“ da : „Dveri, kao porodični pokret, osuđuju napade na bilo čiju porodicu jer je to apsolutno nemoralno i nedopustivo“. Iz svega iznetog je jasno da je Sibin Vukadinović napisao svoju objavu na „Fejsbuku“ u ime Boška Obradovića i „Dveri“, i da Boško Obradović i „Dveri“ stoje iza napada na Milicu i Aleksandra  Vučića, u ovom slučaju.

Politički otac Boška Obradovića

Istorija kaže da je Dimitrije Ljotić bio kvisling, i zatočnik nacizma i fašizma na ovim prostorima. Dakle, Dimitrije Ljotić je bio i nacista i fašista, uz lične osobenosti. To potvrđuju svi ozbiljni istoričari. To najbolje potvrđuje delo dr. Mladena Stefanovića, knjiga „Zbor Dimitrija Ljotića“ (1984). To potvrđuje i Vikipedija (odrednica 10). Istoričar Predrag Marković kaže da je Nedić bio bez sumnje kolaboracionista. On je ukazao da je i Ljotićev Srpski dobrovoljački korpus bio integrisan u Nedićevu administraciju, i da nema nijednog streljanja ili zločina u kojem ta formacija nije učestvovala. „Nedić se nije ogradio ni od jednog masakra. Niko u Srbiji nije bio kažnjen u njegovo vreme za masakre u Kragujevcu i Kraljevu„, rekao je on (odrednica 11).  

I strani istoričari su odavno proglasili Nedića i Ljotića saradnicima fašista i nacista, tako je austrijski istoričar Valter Manošek rekao da su se Nemci kolebali da li da za predsednika vlade okupirane Srbije postave Milana Nedića ili Dimitrija Ljotića. „Odluka je pala da formalni prvi čovek u Beogradu bude Nedić, za koga su verovali da uživa ugled kao vojnik, pogotovu kao junak iz Balkanskih i Prvog svetskog rata. Najbliži nemačkim vlastima, međutim, i dalje je bio Dimitrije Ljotić. On je posle uvođenja kraljeve diktature kratko bio ministar pravde u vladi Petra Živkovića, ali je smenjen kad je predložio donošenja Ustava, koji bio zaveo poredak sličan kakav je za Nemačku tada već predvideo Adolf Hitler. Posle toga je osnovao svoju organizaciju „Zbor“„Združena borbena organizacija rada“. Na radnike se pozivao baš kao i Hitler čija se partija „punim imenom i prezimenom“ zvala „Nacionalistička socijalistička nemačka radnička partija“.

Dimitrije Ljotić je, između ostalog, bio i vođa pokreta „Zbor“ („Združena borbena organizacija rada“) i saradnik nemačkih okupacionih vlasti za vreme okupacije Jugoslavije i Srbije u Drugom svetskom ratu. Ljotić je 1935. osnovao profašističku stranku Zbor. Zbor je nastao spajanjem tri fašistička pokreta: „Jugoslovenske akcije“ iz Zagreba, „Bojovnika“ iz Ljubljane i „Buđenja“ iz Petrovgrada. Ljotić je predlagao ekstremnu političku filozofiju koju je odlikovao nacionalizam, srpski seljački paternalizam i agrarizam, verska zatucanost, i autoritativno, nedemokratsko uređenje države. Zbor je otvoreno promovisao antisemitizam, kao jedina stranka u Jugoslaviji koja je to otvoreno radila, kao i ksenofobiju. Zbor je bio veoma nepopularan u međuratnom periodu (sa svega oko 1% glasova na izborima). Ljotića su 1935. zavrbovali nacisti. Saradnici Alfreda Rozenberga su se obavezali da će finansirati Zbor ako u Jugoslaviji bude vodio pronacističku politiku. Posle okupacije Jugoslavije 1941. Nemci su Ljotiću predlagali da osnuje svoju vladu, no on je to odbio i predložio generala Milana Nedića za mesto predsednika vlade. Tokom rata, Ljotić je bio osoba od najvećeg nemačkog poverenja. Mala podrška koju je u narodu dobijao Zbor dolazila je od činjenice da ekstremna desničarska osećanja nisu bila jaka među srpskim stanovništvom. Razlog za to je što je desničarska politika bila povezivana sa nacističkom Nemačkom. Kako je srpski narod bio izuzetno antinemački raspoložen, najveći broj Srba je odbacivao fašističke i nacističke ideje. Nacisti su verovali Ljotiću više nego ijednom Srbinu u okupiranoj Jugoslaviji. Na početku okupacije formiran je ljotićev Srpski dobrovoljački korpus (SDK). Te jedinice naoružane su od strane nemačke vlasti. U oktobru 1941. odredi SDK su učestvovali u Kragujevačkom masakru pomagavši Nemcima tokom privođenja. Dimitrije Ljotić nikada svojom ideologijom nije uspeo da pridobije značajniji deo srpskog naroda. Naprotiv, svrstavanjem uz okupatora i učešću u Kragujevačkom masakru, njegove jedinice su u srpskom narodu postale omražene. SDK je često pomagao Gestapou u pronalaženju i skupljanju jevrejskih civila koji su uspeli da izbegnu nemačko zarobljavanje i slali su Jevreje i pristalice partizana u logor Banjica.

Atmosferu koju stvaraju „Dveri“, Boško Obradović, SZS, Dragan Đilas, Sibin Vukadinović, Vuk Jeremić, Srđan Nogo, Slobodan Samardžić, Dragan Spasić, Borko Stefanović, Dejan Vulićević, i Željko Veselinović, najbolje opisuje stih iz poeme „Jama“ velikog pesnika Ivana Gorana Kovačića:„Samo kroz prste kapale su kapi,Tople i guste, koje krvnik nađe, Još gorčom mukom duplja koje zjapi – Da bodež u vrat zabode mi slađe: A mene dragost ove krvi uze, I ćutio sam kaplje kao suze“.