"VATRENI POJAS" OKO SRBIJE NIJE SLUČAJNOST, BEOGRAD MORA ODIGRATI KAO NIKAD DO SADA! Novi atak na našu zemlju moramo sprečiti...

Izdavanje makedonske poštanske marke sa maksimalističkom kartom genocidne tvorevine NDH - uključujući i Stari Ras - uoči Dana pobede, emitovanje Tompsona na Dan pobede ne jednom nego dva puta od strane RTCG, „javnog servisa Crne Gore", održavanje mise za „blajburške žrtve" nedelju dana posle toga u Sarajevu, pokušaj hapšenja, saslušavanje i pritvor vladike Joanikija i više sveštenika na praznik Svetog Vasilija Ostroškog, novo retoričko zaoštravanje Mila Đukanovića prema SPC i Srbima u Crnoj Gori uopšte, u nadi da će isprovocirati reakciju Srbije i neku novu NATO intervenciju…

Može li ovo stvaranje novog-starog „vatrenog pojasa  na obodima Srbije, nalik onom koji je uspostavljen tokom okupacije u Drugom svetskom ratu, biti slučajnost? Nemamo ni pravo ni luksuz čak i da dozvolimo tu mogućnost. U (geo)politici nema slučajnosti, i piše se samo rezultat. Nisu krivi oni koje sve ovo podseća na doba agresije Trećeg rajha i Pavelića - nego oni koji ta podsećanja režiraju, makar se, poput Mila Đukanovića, smehotresno pozivali na nekakav tisućuljetnji „antifašizam".

Globalistička hidra

Suština ovih „civilizovanih" poruka Srbiji je sledeća: prestanite da čak i glumite suverenu državu, okanite se strateških i vekovnih odnosa sa Rusijom, „čeličnih prijateljstava" sa Kinom - osim u meri koju ćemo vam blagoizvoleti odrediti, priznajte već jednom frankenštajn-tvorevinu „Kosovo", zaboravite da su Srbi ikada živeli u Crnoj Gori i da bez Srpske pravoslavne crkve Crne Gore nikad ne bi ni bilo, pomirite se sa večnom granicom između Srba i Srba na Drini, pristanite na permanentno kopnjenje u briselskoj čekaonici pod firmom „evropske perspektive, itd, itd.

One koji se pitaju zašto ovo „itd." na kraju, upućujemo na odgovor Vorena Kristofera kada mu je Milošević posle Dejtona tražio spisak uslova koje još treba da ispuni - da su uslovi "luidni". dnosno, nema im kraja. Vaše je da ispunjavate, a čak i najveći ustupci neće biti garancija da neće biti nekih novih, koliko sutra. I dalje u koridorima imperije na staklenim nogama vlada razmišljanje koje se pripisuje Karlu Rouvu, bliskom savetniku predsednika Džordža Buša mlađeg: 

- Mi smo sada imperija, i kada delujemo, mi kreiramo sopstvenu realnost. I dok vi proučavate tu realnost - studiozno, kako to i činite - mi ćemo ponovo delovati, stvarajući nove realnosti, koje takođe možete da proučavate, i tako će se stvari složiti. Mi smo akteri istorije… a svima vama će jedino ostati da proučavate ono što mi radimo."

S tim što se sada, u doba Trampa, umesto „imperije", odomaćio izraz „duboka država". To je ona hidra koja stoji iza globalizma kojeg najprepoznatljivije simbolizuje Džordž Soroš. Ali, po besmrtnom opisu novinara Roling stouna Meta Taibija, i ona neoliberalna „džinovska vampirska hobotnica oko lica čovečanstva koja svoje pipke zariva u sve što miriše na novac", oličena u investicionoj banci Goldman Saks. Kao i neokonzervativna ratna mašina za proizvodnju neprijatelja širom sveta - a to su svi oni koji ne žele da prihvate „bogomdanost" jednopolarne hegemonije američkog vojno-industrijskog kompleksa, kojem intelektualno pokriće daju povezani vašingtonski „tink-tenkovi" na njegovim jaslama, uz obilatu pomoć najbogatijih jedan odsto. 

Borba za očuvanje hegemonije

Taj svet, koji se sada sve žešće i grublje bori za očuvanje stečenih globalnih pozicija, isti je onaj koji je rasturio Jugoslaviju, ustoličio islamiste i potomke Handžar divizije u Sarajevu, Pavelićeve nastavljače u Zagrebu, montenegrine u Podgorici, pristalice Velike Albanije u Prištini - ali i Banderine naslednike u Ukrajini. Ne planira da bez borbe prepusti nijednu osvojenu kotu bilo gde u svetu, pa tako ni one osvojene na našim prostorima. Ako se nije pomirio sa izborom predsednika u srcu imperije, zašto bi se pomirio i sa najmanjim porazima bilo gde drugde, uprkos sadašnjoj krizi (veštački) prouzrokovanoj koronavirusom. I Hitler se 1944. još uvek nadao pobedi.

Foto: fotomontaža

Još od čuvenog Putinovog govora na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2007, a pogotovo posle uspešnog vraćanja Krima, Rusija je (ponovo) postala bauk. U poslednjih nekoliko godina joj se pridružila i Kina, a pogotovo tokom tekuće pandemije, kada je i Trampu postalo zgodno da ona bude američki neprijatelj broj jedan, što zbog potreba predizborne kampanje, što radi prebacivanja odgovornosti za visoke brojeve obolelih i umrlih i prateću američku ekonomsku katastrofu.

Dakle, neophodno je zaustaviti dalje učvršćivanje alternativnog modela multipolarne globalizacije koju nudi Kina, oličenog u globalnom projektu „Pojas i put". Kao i neutralisati sada već osetnu prednost koju je Rusija ostvarila u razvoju strateškog i hipersoničnog oružja. Uz sve to, svetska hegemonija se ne može održati bez očuvanja, ili bar produžavanja veka američkog dolara kao vodeće svetske valute. Čak i za deklarisanog „antiglobalistu" poput Trampa, očuvanje vodeće svetske uloge SAD u svetu zahteva globalni angažman i globalističke projekte, poput mreže „Plave tačk, kao i suzbijanje ruske energetske mreže preko pokušaja sabotiranja Severnog toka.

Onom Trampu iz 2016. bi odgovaralo američko istupanje iz NATO, povlačenje američke vojske iz Sirije, Avganistana, Iraka, mirovni sporazum između Severne i Južne Koreje, kraj angažmana u Ukrajini i poboljšanje odnosa sa Rusijom. Odgovarao bi mu i „novi početak" sa Kinom, oličen mnogo više u kako-tako regulisanom takmičenju nego u dizanju tenzija do usijanja. Ali, posle tri godine neprekidne borbe protiv optužbi za „kolaboraciju" sa Rusijom, posle novih lažnih zastava u Siriji na koje je morao da, bar simbolički, odgovori novim aktima nelegalne agresije, uz stalnu potrebu da udovoljava zahtevima ne samo Pentagona već i izraelskog lobija, što podrazumeva stalno zveckanje oružjem prema Iranu i, sada, prinošenje svih neophodnih žrtava na oltar pobede u trci za osvajanje drugog mandata u Beloj kući - na Trampa se ne može računati da efektno zauzda čak i one snage koje su mu sve vreme radile o glavi. Naprotiv, cilj osvajanja drugog mandata će opravdati raznorazna sredstva.

Bitan preduslov

Vraćajući se na Srbiju, pošto je spisak uslova i dalje „fluidan", ona bi i danas trpela pritiske čak i da je pristala na ulogu upravo onih marionetskih i vazalnih tvorevina preko kojih se na nju, i Srbe uopšte, sada vrše pritisci. Ali bi svakako bili manji od sadašnjih, koji se vrše upravo zbog toga što nije ni sadašnja neronska Crna Gora, ni „nemoguća" i paralisana Bosna i Hercegovina, ni beznačajna, duboko podeljena amorfna masa zvana Severna Makedonija.

Foto: Fotomontaža/Reuters

Možda će se, ako Tramp osvoji drugi mandat - pod uslovom da novembarski izbori uopšte budu regularni i prihvaćeni, što je posebna tema za razmatranje - čak i stvoriti uslovi za ispunjavanje Panarinovih nada i otvoriti mogućnost „velikih sporazuma" ili bar neformalnog razumevanja između današnje Velike trojke. To bi svakako bio i najbolji put za stišavanje globalnih tenzija i dekriminalizaciju prirodnih interesa i vrednosti sveta izvan uskog kruga samozvane globalne „elite".

Ali, bitan preduslov da bi se to ispunilo, je da se sa otporom ne popusti - baš kao što se nije popuštalo na srpskim prostorima ni tokom Drugog svetskog rata. A čak i ako „nove Jalte" u Beogradu ne bude - vrata prema Istoku, koji nudi mnogo više, po mnogo manjoj ceni, nego imperijalni Zapad, koji se, inače, preko tog istog Istoka vekovima enormno bogatio - treba da ostanu trajno otvorena.

Ne radi „Jalte". Nego radi Srbije