Pamtim strah, beskrajne prašnjave puteve, nemoć, vrućinu...! ŽRTVA 'OLUJE' NATAŠA DRAKULIĆ, SCENARISTKINJA FILMA 'DARA IZ JASENOVCA': Plačem svakog avgusta!

Imala sam 16 godina kada sam se našla u izbegličkoj koloni, od tada je prošlo 26 godina, ali trauma i dalje traje. Najviše boli to što baš niko nije odgovarao za strašne zločine

Kada god dođe ovaj avgust, ja se nekako sva utišam, tugujem... Teram iz glave one misli: E na današnji dan sam se poslednje jutro probudila u svojoj kući... A onda plačem iako se trudim da ne zaplačem. Sve se nadam bol će proći, izlečiće sve to vreme, ali neće, nikada neće...

Ovako svoju ispovest za Informer počinje Nataša Drakulić, književnica i scenaristkinja, žena koja je napisala sada već kultni film 'Dara iz Jasenovca', prvi o stradanju Srba u zloglasnom logoru iz Drugog svetskog sata.

Imala je Nataša samo 16 godina kada je avgusta 1995. godine ušla u kolonu u kojoj su Srbi iz njene rodne Like bežali od ustaša.

Foto: Informer

- Pamtim strah, pamtim beskrajne prašnjave puteve, nemoć, vrućinu, vedre zvezdane noći kad spavaš a ne znaš gde si, niti znaš gde ideš... Nisam u koloni bila s roditeljima, već sa strinom i sestrom i bratom od strica. Brat je vozio, a imao je kao i ja tada 16 godina. Moji su me dali njima u Donjem Lapcu, mestu koje je bilo jedini put izvlačenja ljudi iz Like i Dalmacije, jer su želeli da krenem prva. O roditeljima ništa danima nisam znala i tog straha da ih više nema nikada se nisam oslobodila... Sećam se, slušate priče, glasine o bombardovanjima kolone, o poginulim i ranjenim, a vi morate dalje, nema stajanja.

Koje će vam scene iz kolone zauvek ostati u sećanju?

- Mnogo teških i bolnih stvari se tu desilo... Najstrašnije su mi scene kada ljudi, većinom žene i starci, izbezumljeno idu od jednih do drugih kola i pitaju te odakle si, traže svoje, ne znaju da li su im članovi porodice živi... U tom opštem metežu izgledalo je kao da se više niko ni sa kim i nikada sastaviti neće. Nažalost, mnogi i nisu.

Kako ste se osećali kada ste stigli u Srbiju?

- Teško. Shvatiš da se život koji si imala više nikad neće vratiti. U prvim danima samo pokušavaš da saznaš šta je sa svim tvojima, sa ocem, majkom, rođacima, komšijama. Moji su svi, hvala Bogu, preživeli, ali znam mnoge koje nisu. I to je najstrašnije. Suočavanje sa onim saznanjem da više ništa nemaš, da si sam i bez igde ičega dođe tek kasnije. Hvala toplini moje strine i, nažalost, danas pokojnog strica koji su mi nebeski pomogli.

Odrastanje u izbeglištvu, pretpostavljamo, nije bilo lako?

- Nije bilo lako, jer nemaš ništa... Ali, ipak, teže je bilo starijim ljudima, onima iz generacije mojih roditelja, bakama i dekama koji su tamo iza sebe ostavili potpuno sagrađene živote. Voleli su te svoje živote baš onakve kakvi su bili i to je bila jedina stvarnost za koju su znali. Niko od njih nije izbegao zato što je hteo, nego zato što je morao. Ja konkretno nisam imala problema, ali i nisam neko ko bi dao na sebe. Srbiji sam večno zahvalna na tome sto sam prihvaćena, što sam mogla da se školujem i ponovo osetim da negde pripadam. Upisala sam se, kad sam došla, u treći razred Desete beogradske gimnazije. Svi su bili divni prema meni, od đaka do nastavnika, posebno razredne, i dan-danas sa najlepšom nostalgijom prođem kraj te škole.

Foto: Informer

Posle toliko godina, kako sada gledate na progon? Da li smo kao narod naučili nešto?

- Prošlo je 26 godina. A boli isto kao juče i to nikad neće prestati. Životi kojima nam je bilo suđeno da živimo nisu se desili. Mnogih više nema, sahranjeni su širom Srbije umesto u svojim grobljima kraj kostiju svojih predaka. Ali život mora dalje i on uvek ide dalje, ipak zbog onih kojih više nema, koje je ta 'Oluja' zauvek odnela - ne smemo nikad zaboraviti! Jednom jesmo zaboravili strašne zločine, pa nam se desilo novo zlo. Nema ništa strašnije od zaborava i mi kao narod više nemamo pravo na grešku, inače ćemo nestati.

Kako je moguće da niko nije odgovarao za 'Oluju'?

- To je za mene najveći poraz. Baš poraz. Ali verujem u Boga. Ima, mora biti pravde.

Ostavite komentar

Pošalji komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.