Potresna ispovest roditelja mališana ubijenih na Petrovačkoj cesti: "Samo su monstrumi mogli da bombarduju kolonu ljudi, žena, starica i dece"

- Han Kola kod Banjaluke. Jedna kolona je krenula u tom pravcu, u njoj naša ćerka i ja - seća se Jovanka.

- Slušamo vesti. Javlja radio da je bombardovana kolona u Petrovcu. Slutila sam, a nisam verovala. Dan pre, bombardovana je kolona u Svodni, kod Prijedora. Mislila sam o tome govore. Zapravo, nisam želela da verujem. Čekamo kolonu i rodbinu koja stiže u koloni od Prijedora. Niko ništa ne govori, samo ćute. Od mene kriju nešto. Spuštaju poglede. Šta je, jesu li živi, pitam. I čula sam, nisu. Tada sam umrla. Doneli su u jednoj kesi ostatke moga sina i moga muža. U toj istoj kesi i decu Rajića. Sahranili smo ih u Han Kolima. Ali sam ja čula još nešto. Neko je izustio nije to sve.

Foto: Novosti

- Nije sve? Pa, gde je ostalo? I rešila sam - ići ću ja tamo gde je bomba pala i ubila moje srce. Zaustavili su me: Nemoj, Jovanka, da se sad ometa ova sahrana.

Kad je u maleni kovčeg na groblju u Han Kolima sahranjena kesica sa ostacima dece Rajića, njenog Darka i Krstana, ona se nije smirila. Tragala je od Ključa, Petrovca, svuda gde god je mislila da su ostavljeni umoreni u bombardovanju.

Foto: Novosti

- U bolnici na Paprikovcu, kod Banjaluke, odgonetnula sam da su u Institutu za patologiju ostaci naših ubijenih. Da je tu stiglo i "ono što je ostalo" na Petrovačkoj cesti. Sad, treba neko da pomogne patologu Željku Karanu, ne može sam, a upravo mu je stigao poziv iz Sarajeva, da identifikuje vojnike iz kolone, iz maja devedeset druge. Kažem: Ja ću da pomognem. Polazi sa mnom i naš Spase Rajić. Zastaje pred vratima Instituta. Kaže: Ne mogu, Jovanka. I šta da vam kažem... Nekako smo izdvojili Krstanove ostatke iz te gomilice, ali dečije... Ko da prepozna šta je od kog deteta ostalo. Darko je imao lepe, zdrave zube. Tako sam ga prepoznala. I rešila sam da ih selim i sahranim u Apatinu. A, onaj maleni sanduk, stavili smo preko Krstanovog. Neka ih, neka počivaju u zavičaju moga muža i njegove porodice.

Foto: Novosti

Brat i sestra Rajić

Žarko Rajić je rođen 26. avgusta 1986. godine u mestu Donji Lapac gde je i proveo svoje detinjstvo. Život je tragično izgubio 7. avgusta 1995. zajedno sa svojom sestrom Nevenkom (11) kada su hrvatski ekstremisti izvršili strahovit napad na kolonu izbeglih Srba. 

- Rana do groba. I u grobu. Naša deca nikad porasla nisu - ispričao je ranije za Novosti Spase Pape Rajić, otac Nevenke i Žarka.

Spase Pape Rajić je svoje mališane, kada su s mukom identifikovani, preneo u Apatin. I sahranio je tu gde je sada dom Rajića, prognanih iz Donjeg Lapca. Želeo je Spase da mu mrtva deca budu blizu. Svaki dan. Da im pomiluje spomenik...

Foto: Novosti

On, ovaj lički domaćin, jedva steže srce.

- Nama se u novembru 1997. rodio sin. Naš Nenad.  On i naša snaja obradovali su nas unukom. Dali mu ime Stefan. Oni su svetlo u teškoj tami naših života. I, ja... na licu malenog Stefana prepoznajem Žarkove crte. To je novi život koji blaži onaj koji nikako da se ublaži.