Premijera opera "Đani Skiki" i "Figarova ženidba" za kraj sezone u Srpskom narodnom pozorištu

Uspešna sezona u Srpskom narodnom pozorištu završava se izvođenjem opera "Đani Skiki" Đakomo Pučinija 12. juna u 19 časova na sceni "Jovan Đorđević" i opere "Figarova ženidba" Volfganga Amadeusa Mocarta koja je na repertoaru 24. juna u 19 časova.

U ovoj pozorišnoj operskoj sezoni  SNP  je  imalo tri  premijere. U decembru opera "Đani Skiki", remek-delo Đakoma Pučinija, u aprilu premijera opere "Figarova ženidba" i opera za decu "Ježeva kućica" Isidore Nedović i Verice Pejić.

- Tokom sezone imali smo gostovanja afirmisanih operskih pevača i dirigenata. Pred kraj godine u  novoj sezoni čeka nas premijera operete "Slepi miš" Johana Štrausa. Tu su i predstave sa repertoara koje se već igraju, a osvežene su novim mladim umetnicima. Najvažnije je da podmladimo ansambl i podignemo kvalitet izvođenja - kaže direktorka opere Dragana Radaković i dodaje da opera ima svetlu budućnost:

- Za budućnost opere nema straha. Publika traži mesto gde će da upija kulturni sadržaj. Verujem u isceliteljsku snagu muzike i umetničkog stvaralaštva.

Đakomo Pučini

ĐANI SKIKI
Komična opera u jednom činu
treći deo trilogije Triptih

Libreto: Đovakino Forcano, po Danteu 
(XXX pesma „Ada“, Pakao, Božanstvena komedija)
Dirigent: Željka Milanović
Reditelj i dramaturg: Aleksandar Nikolić
Scenografkinja: Mina Miladinović, k. g.
Kostimografkinja: Senka Ranosavljević
Dizajner svetla: Marko Radanović
Scenski pokret: Boris Ercegović, k. g.

Uloge:

Đani Skiki (dođoš i kriminalac)
Vuk Zekić, k. g. (07.06) / Nebojša Babić (24.06)

Laureta (njegova kći)
Maja Andrić (07.06) / Darija Olajoš Čizmić (24.06)

Cita (Rinučova strina, Buozova snaja, udovica)
Martina Koljenšić* (07. i 24.06)

Rinučo (slikar amater, siroče)
Stevan Karanac (07. i 24.06)

Gerardo (III di Donati, Citin sin)
Dušan Dakić* (07. i 24.06)

Nela (Gerardova žena)
Andriana Petrovski* (07. i 24.06)

Beto (rođak iz Sinje)
Nikola Basta, k. g. (07.06) / Vladimir Zorjan (24.06)

Simone (Buozov bratanac, odbornik)
Goran Krneta (07. i 24.06)

Marko (Simoneov sin, dendi)
Branislav Stankov (07. i 24.06)

Česka (Markova supruga, dama)
Željka Zdjelar, k. g. (07. i 24.06)

Buozo di Donati (stari lihvar, statist)
David Vještica* (07. i 24.06)

Gerardino (IV di Donati, Citina prvi unuk)
Elena Gavrilović** (07.06) / Vila Malešev (24.06)

Kornelija-Flavija (Citina druga unuka)
Olivera Bojović** (07.06) / Ivana Krčmar** (24.06)

Druzila-Oktavija (Citina treća unuka)
Lara Lelović** (07.06) / Iva Petrović** (24.06)

Amantio di Nikolao (notar)
Igor Ksionžik (07. i 24.06)

Doktor Spineločo
Bojan Zdravić (07.06) / Aleksandar Tolimir (24.06)

Pinelino (obućar)
Predrag Šepelj (07.06) / Vojislav Malešev (24.06)

Gučo (farbar)
Aleksej Darabuc* (07. i 24.06)

 

Komedija i satira u Pučinijevom remek-delu
Đani Skiki: Komična strana Pučinija

Đani Skiki (1918) završni je segment trilogije jednočinki Il trittico (koju čine još i opere Plašt i Sestra Anđelika) – inovativnog poduhvata u čijem se komponovanju Đakomo Pučini oprobao nakon svojih velikih operskih trijumfa. Suočivši se sa problemom sažimanja dramskog materijala, ali i spajanja tri različita žanra u jednom projektu („dramskog“, „sentimentalnog“ i „komičnog”), uspeo je da dostigne visoko estetsko jedinstvo trilogije, te čvrstu formalnu celovitost i koherenciju tokom jedne operske večeri. Mnogo češće izvođena u odnosu na prve dve, Đani Skiki danas važi za jednu od najživopisnijih i najpopularnijih opera italijanske literature. Premijerno izvedena 14. decembra 1918. u njujorškoj Metropoliten operi, ubrzo se izdvojila kao zaseban dragulj, čija su muzika, duhovita priča i briljantni ansambli osvojili publiku širom sveta.

Đakomo Pučini, poznat po svojim emocionalno snažnim dramama poput Toske, Boema i Madam Baterflaj, ovom operom pokazao je nešto drugačiju stranu svog talenta. Đani Skiki reprezentuje Pučinija kao majstora komedije, autora koji je u stanju da muzikom prenese duhovitost, ironiju i oštru društvenu kritiku. U ovoj jednočinki, Pučini se okrenuo žanru komične opere, ali sa ozbiljnom namerom: da ismeva ljudsku pohlepu, licemerje i društvenu korupciju, dok istovremeno pruža publici neodoljivu zabavu.

Radnja opere temelji se na priči iz Danteovog Pakla u kojoj se Đani Skiki spominje kao grešnik osuđen na večne muke zbog lažnog predstavljanja i prevare u vezi s testamentom. Pučinijev libretista, Đovakino Forcano, adaptirao je ovu epizodu u zabavnu i satiričnu priču, smeštenu u 13. veku u Firenci. Priča započinje smrću bogatog škrca Buoza Donatija. Njegovi rođaci, okupljeni u kući pokojnika, šokirani su kada otkriju da je Buozo svoje bogatstvo zaveštao crkvi, njih ostavljajući praznih ruku. U očajničkom pokušaju da povrate nasledstvo, obraćaju se Đaniju Skikiju, lukavom i pragmatičnom Firentincu.

Skiki smišlja plan: predstavlja se kao pokojnik i diktira novi testament, ali, tom prilikom osigurava da najveći deo bogatstva na kraju pripadne njemu. Ovaj zaplet, upotpunjen nizom komičnih situacija, dodatno je obogaćen paralelnom ljubavnom pričom između Skikijeve ćerke Laurete i mladog Rinuča, jednog od članova pohlepne porodice.

Iako opera traje svega sat vremena, svaka scena bogata je detaljima i savršeno izbalansirana. Uvodna scena, u kojoj ožalošćeni rođaci žale za pokojnikom, briljantan je primer Pučinijeve sposobnosti da muzikom prenese ironičan humor i karikiranje društvenih običaja. Posebno se ističe Skikijevo oponašanje glasa pokojnog Buoza prilikom diktiranja novog testamenta, scena koja je istovremeno urnebesna i dramatično napeta. Pučini je pokazao svoje majstorstvo u oblikovanju ansambala i korišćenju muzičkih motiva za povezivanje likova i razvijanje radnje. Koristi orkestar da podrži duhovite dijaloge i prenese suptilne promene u dinamici između likova, dok zadržava prepoznatljivu italijansku melodičnost i liriku. Detaljnijim ispitivanjem strukture dela, može se zaključiti da je Pučini želeo da oživi modele iz opere 18. veka, numeričku koncepciju i smenu arija i rečitativa.

Đani Skiki zaključuje trilogiju, delom zahvaljujući robusnom zapletu, ali i zato što, sa formalne tačke gledišta, ima sve karakteristike simfonijskog finala – završnog segmenta klasičnog trostavačnog sonatnog ciklusa. Iako je u pitanju prvenstveno komična opera, u njenoj srži leži oštra društvena kritika. Opera postavlja pitanja o moralu, pravdi i granicama ljudske pohlepe, dok istovremeno pruža priliku publici da se nasmeje apsurdu celokupne situacije. Skikijev lik, iako moralno upitan, osvaja publiku svojom inteligencijom i dosetljivošću. Za mnoge, u pitanju nije samo priča o pohlepi i prevari, već i podsećanje na ljudsku snalažljivost u suočavanju sa izazovima. Danas je ova opera nezaobilazan deo repertoara najvećih pozorišta, a Lauretina poznata arija „O mio babbino caro“, u kojoj moli oca da blagoslovi njenu ljubav, učinila je ovu operu prepoznatljivom i van granica operske publike.