"Mladi nemaju pojma ko sam" - Svetozar Cvetković: "Kada su mi roditelji preminuli osetio sam se kao siroče"

Svetozar Cvetković (67) kaže da neretko kada ga mlađe generacije sretnu na ulici, ili zateknu u kupovini, ne znaju da je poznati i uspešni glumac.

U novoj seriji "Miholjsko leto" koja se od juče emituje na RTS Svetozara Cvetkovića publika ima priliku da gleda u glavnoj ulozi ove dramakomedije.

Povodom novog projekta uradili smo veliki intervju sa slavnim glumcem sa kojim smo pričali o popularnosti, zalasku u "treće doba" života, ali i o ulozi i snimanju serije "Miholjsko leto". 

Recite nam nešto više o vašem liku koji tumačite u seriji "Miholjsko leto"?

- Znate kako, ono što moj lik kaže u prvim kadrovima prve epizode jeste da je pokušao, u jednom trenutku života, da stvori bajku za sebe i za druge. To je retko. Da neko, u poznim godinama u takozvanom trećem dobu ima priliku da napravi nešto lepo, optimistično, nešto što nije zasnovano na tome da je život prošao, već da još postoji smisao i budućnost. Kada su me producenti i reditelji pozvali da igram ovu ulogu, pročitao sam scenario i mislio: "U redu, to je posao, hajde da probam". Ali delovalo mi je da taj lik nije za mene. A večeras, dok sam premijerno sa novinarima gledao prvu epizodu, pomislio sam da to ipak pripada i meni i ljudima mojih godina. Onima koji možda više ne vide mogućnost da privređuju, koji osećaju da treba da se "smire". Ja se trudim da se ne smirim i verujem da ova uloga to potvrđuje. Bez obzira što je prilično imaginarna, bavi se bajkom koja je u stvarnom životu gotovo nemoguća.

Foto: Informer

Koliko je bilo teško balansirati između realnosti starenja i autentičnosti života?

- Iskreno, ništa mi nije bilo teško. Doživljavam to kao deo svog posla, ali i kao njegovu lepotu, kao priliku da uradim nešto što do sada nisam. Kada se takva prilika ukaže, i kad vidite da to funkcioniše, osetite zadovoljstvo što ste to probali. Možda je fizički zahtevno, ali duhovno nije teško. Čovek se saživi s time i poželi da stvori nešto što će ostati iza njega.

Mnoge Vaše kolege kažu da glumci nikada ne odlaze u penziju. Da li je to privilegija zrelog čoveka, da stalno radi na sebi i ne preda se banalnosti svakodnevice?

- Mnoge kolege su nastavile da rade i deset, petnaest godina nakon odlaska u penziju. Možda dođe trenutak kada više fizički ne možete, ali najvažnije u ovom poslu je zdravlje, da izdržite ono što gluma traži. A zatim, jednako važno i s kim radite. Ko su ljudi oko vas, da li vas podržavaju, kritikuju, inspirišu... vaši prijatelji i neprijatelji. Sve to čini posao.

Foto: ATA Images

Da li ova serija ima potencijal da razbije predrasude koje postoje o načinu na koji starije osobe žive?

- Ne znam. Iskreno, ne mogu da predvidim kako će ljudi reagovati. Kada sam pročitao scenario, setio sam se jednog divnog filma Gorana Paskaljevića "Zemaljski dani teku". To je bio film o starijim ljudima u domu za penzionere. Paskaljević je koristio naturščike, a film je ostavio snažan utisak na mene. Na neki način, ovu seriju sam doživeo i kao omaž tom njegovom delu.

Da li serija postavlja pitanje da na mladima ostaje svet, a starima samo sećanje?

- Možda. Mladost sa sobom nosi perspektivu, neiskustvo i lepotu prvih otkrića. Ali, zablude mladosti često razrešavaju upravo stariji. Ima ta floskula da "život opstaje na sedim glavama" i u njoj ima istine.

Foto: RTS

U jednoj sceni sin Jugoslav kaže da ima "tetu", a to je zapravo njegov otac general. Da li su stariji ljudi ponekad zapravo samo velika deca?

- Imao sam roditelje dugo u životu. I nikada ih nisam doživljavao kao decu, čak ni kada su ušli u desetu deceniju. Uvek sam bio njihovo dete. Kada su preminuli, osetio sam se, ne kao dete, ali kao siroče. Bez obzira što sam u sedmoj deceniji, taj osećaj nečijeg deteta više nisam imao. I to mi najviše nedostaje.

Kako je bilo na snimanju i saradnja sa Anicom Dobrom?

- Anicu znam više od 40 godina. Radimo zajedno još duže. Za mene su trenuci rada s njom uvek i najlepši i najveseliji deo ovog posla.

Foto: Informer

Možemo li očekivati iznenađenja u narednim epizodama?

- Sigurno. Prva epizoda je ekspozicija, najteža, jer publika tek treba da se uključi i razume svet u koji ulazi. Ali već od druge epizode stvari se ubrzavaju. Likovi su dobro postavljeni, veoma ujednačeno, i vizuelno snažno. Režiser Uglješa Stefanović je to izuzetno komponovao.

Za slavne ličnosti kažu da im se često gleda "kroz prste". Dobijate li nekad nešto "preko veze"? Na primer, neki lek koji se teško nalazi ili bez recepta?

- Ne, ne, ne dobijam lekove preko veze. Ali, recimo, nekad mogu da izbegnem kaznu za parkiranje ili prekoračenje brzine, ako su policajci otprilike moje ili nešto mlađe generacije. Ovi baš mladi, oni nemaju pojma ko sam.