Kolumna: Šotra mi se obratio, ja se okrenuo i pobegao kući

Saša Kostić, urednik rubrike Kultura na portalu Informer, u svom autorskom tekstu prisetio se prvog i poslednjeg susreta sa rediteljem i scenaristom Zdravkom Šotrom.

Zdravka Šotru sam prvi put upoznao još davne 2002. godine u Nišu, kada je snimao film "Zona Zamfirova". Nisam ni sanjao da prisustvujem istoriji jer je taj film postao kultni i do danas najgledaniji srpski film u domaćim bioskopima.

Bio je letnji dan. Ekipa filma snimala je scene u Niškoj tvrđavi, gde je bio napravljen pravi mali gradić koji je dočarao ambijent Niša s kraja 19. veka. Imao sam tada 15 godina i sa mnogom decom i mojim vršnjacima iz komšiluka svakodnevno sam odlazio do Tvrđave ne bih li video glumce i uzeo nečiji autogram.

"Hajde, hajde, šta se razvlačite, jeste da je vruće, ali mora da se radi". Čuo sam neki muški glas iza mene. Bio je to Zdravko koji se približavao setu i odmah počeo da se šali sa ekipom i glumcima. U tom trenutku nisam ni znao kako čovek izgleda sve dok stariji koji su stajali oko nas nisu rekli: "Evo ga Šotra".

Foto: Informer

Dok se približavao setu pogledao je u mom pravcu i uzviknuo: "Ajde ti mali, hoćeš li u kadar da statiraš? Treba nam još dece". Trebalo mi je nekoliko trenutaka da se osvestim da se meni obraća. Ma kakvi! Ja sam u tom periodu bio toliko stidljiv i povučen, da ne da nisam pristao da se nađem u kadru, nego sam bukvalno otrčao kući, bez da sam išta odgovorio.

To je bio moj prvi susret sa Šotrom.

Nisam ni slutio da ću kasnije kroz svoj posao kojim se i danas bavim, sa njim i sarađivati.

Poslednji put sam Šotru video u avgustu prošle godine na konferenciji za medije koja je bila održana u Beogradu povodom 48. Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji. Bio je vedrog duha, ali se videlo i da je već bio krhkog zdravlja. Kasnije se nije pojavio u Vrnjačkoj Banji, gde je bio jedan od članova žirija, upravo zbog narušenog zdravstvenog stanja.

Foto: Informer

Zdravko Šotra nije bio samo reditelj i scenarista. Bio je to umetnik koji je svojim delima zadužio čitavu jednu epohu naše kinematografije. Njegovi filmovi i serije nisu bile samo priče na platnu i ekranu, već ogledalo naših života, običaja i duše. Zato će njegovo ime zauvek ostati upisano zlatnim slovima u istoriji srpskog filma i televizije.

Kada gledam unazad, shvatam koliko je njegova posvećenost detaljima i ljubav prema narodu utkala toplinu i istinu u svaku scenu. Zdravko je stvarao filmove koje su voleli i stari i mladi, koje smo zajedno gledali i kojima smo se ponosili. Njegova dela su nam vraćala sećanja na prošlost, ali su nam istovremeno pružala nadu i snagu za budućnost.

U vremenu koje neumoljivo juri, retki su oni koji uspeju da ostave trajni trag. Zdravko Šotra je bio jedan od tih ljudi. Njegova strast i talenat nadahnjivali su mnoge generacije, a njegova priča o Zoni Zamfirovoj ostaje neizbrisiva uspomena svima nama.

Zdravku nikada nisam ispričao za taj naš susret u Nišu, nije bilo prilike, a možda nikada nisam imao hrabrosti da mu kažem koliko mi je značio taj trenutak u mom rodnom gradu. Ali, zauvek ću ga pamtiti kao čoveka koji je svojim radom i vizijom ispisao istoriju našeg filma i televizije i srca mnogih gledalaca.

Zdravko, hvala ti što si nas učio da kroz film možemo da volimo, da se sećamo i da verujemo.