"Oca sam za 50 godina videla samo dva puta": Ljiljana Habjanović Đurović o najbolnijem trenutku u životu i svom novom romanu

Književnica Ljiljana Habjanović Đurović (72) kaže da je svog oca Zvonimira, u periodu od 1961. do 2012. godine videla samo dva puta.

Autorka čiji svaki novi roman s nestrpljenjem iščekuju kako čitaoci, tako i kritika, ponovo nas vodi na put duhovnosti, istorije i ljudskih sudbina.

Nakon velikog uspeha prvog dela romana "Tamo gde je Ona", razgovarali smo sa Ljiljanom Habjanović Đurović o tome šta nas očekuje u nastavku, o njenim književnim motivima, ličnim inspiracijama, detinjstvu koje ju je oblikovalo, ali i o planovima koji je i dalje podstiču da stvara.

Ovo je priča o veri, sećanjima, porodici i potrebi da se istina i lepota pretoče u reč.

Prvi deo knjige "Tamo gde je ona" naišao je na sjajne kritike. Možete li nam otkriti šta možemo očekivati u nastavku romana?

- U prvom delu romana pratili smo tri najveće hrišćanske svetinje, česticu Časnog krsta, ruku Svetog Jovana i ikonu Bogorodica Filerimosa u Efesu, Antiohiji, Konstantinopolju i na Rodosu. U drugom delu pratimo ih tokom njihovog boravka na Malti, u Rusiji, Srbiji i Crnoj gori. Sve to prikazano je kroz uzbudljive i dramatične ispovesti ljudi koji su različiti među sobom po svemu i isti po ljubavi prema Majci Božjoj.

Foto: Nemanja Maraš

Koji su Vam bili glavni motivi i teme koje ste želeli da istražite u "Tamo gde je ona"?

- Ova knjiga je i istorija hrišćanske vere. A ikona je uvek bila tamo gde su vođene borbe za hrišćanstvo, ponekad protiv bogoboračkih jeresi, ponekad protiv nevernika. Ponekad mačem, ponekad podvigom. Htela sam da istražim i prenesem ljudima našeg vremena ko su bili ljudi koji su ikonu čuvali i sačuvali tokom dve hiljade godina njenog postojanja. Koji su je branili ponekad ne žaleći ni sopstvene živote, jer su bili svesni da braneći nju brane nešto važnije od njih samih. Takođe, htela sam da pišem o onima koji su se menjali zagledani u ikonu i prekrasan lik Majke Božje. Koji su pred njom postajali bolji. Koji su nalazili snagu za pokajanje i novi život. Ili hrabrost da izdrže ono što moraju. Priča o njima je i priča o svakome od nas čije je srce ispunjeno ljubavlju prema Presvetoj Bogorodici, a duša verom i nadom u Njenu milost.

Vaša karijera je bogata i raznovrsna. Kako ste se odlučili da postanete književnica i šta vas je najviše podstaklo na taj korak?

- Imala sam sedam godina kada sam na pitanje šta ću biti kad porastem. Odgovorila sam: "Biću književnik". Naučila sam da čitam i pišem sa pet godina, roditelji su mi kupovali knjige i mnogo sam volela da čitam. Maštala sam kako ću jednog dana i ja pisati knjige, i to knjige koje će ljudi voleti kao što ja volim knjigu "Pinokio". Narednih 28 godina, koliko je prošlo dok nisam objavila prvu knjigu, borila sam se da ostvarim taj san. I još uvek ga, sa svakom novom knjigom, iznova ostvarujem. Danas, kada je iza mene skoro četiri decenije književnog rada, opus od osamnaest romana i pedeset tri prevoda mojih knjiga na osamnaest jezika, ja samo mogu da se zahvalim toj devojčici što je tako lepo odabrala.

Foto: ATA Images

Da li postoji neki poseban trenutak ili događaj iz detinjstva koji je uticao na Vas kao osobu i kao umetnicu?

- Sve što nam se dešava u detinjstvu, oblikuje našu ličnost, a time i naše izbore. Posle razvoda mojih roditelja i najpre rastanka pa onda potpunog razlaza sa ocem od 1961. do 2012. videli smo se dva puta, i prerane smrti moje majke, živela sam sa babom po majci Jelenom. I upravo iz babinih priča naučila sam dve važne istine. Prva je da žensko mora da ima svoje parče hleba, odnosno da žena mora da bude ekonomski nezavisna da ne bi morala da trpi. Druga je da mi ljudi nismo sami. Da nad nama bdiju naši svetitelji. Te tvrdnje potkrepljivala je događajima iz sopstvenog života. I ja sam od najranijeg detinjstva znala priče o našim pretkinjama, ali i kako je Sveti Petar Cetinjski blagoslovio rođenje moje majke, a Sveti Vasilije Ostroški izlečio mog na smrt bolesnog ujaka.

Koji Vam je bio najteži trenutak u životu?

- Najteži i najbolniji trenutak svakako je smrt moje majke. Ona je imala 35, ja nepunih 13 godina. Inače, najviše su me povređivali odlasci ljudi koje sam volela i iznevere onih kojima sam verovala.

Foto: ATA Images

Sećate li se svog prvog honorara? Koliko je on iznosio i na šta ste ga potrošili?

- Prvi honorar bila je u stvari novčana nagrada koju sam dobila kao učenica osmog razreda za osvojeno prvo mesto u takmičenju učenika osnovnih i srednjih škola opštine Kruševac povodom Dana Armije za pismeni sastav "Decembar na Slobodištu". Od tog novca kupila sam sebi sabrana dela Sergeja Jesenjina, pet knjiga u predivnom luksuznom povezu koje sam dugo želela. Zamolila sam direktora škole da mi napiše posvetu. I danas imam ove knjige. Honorar za prvi roman, bila je to "Javna ptica", priložila sam tada prilično oskudnom kućnom budžetu.

Vaš sin, Hadži Aleksandar Đurović je reditelj sa kojim ste sarađivali na filmu "Sveta Petka - krst u pustinji". Planirate li da zajedno radite na nekom novom projektu u budućnosti?

- Veoma sam zadovoljna uspehom filma "Sveta Petka - krst u pustinji". Film je imao preko 100.000 bioskopskih gledalaca. Televizijski gledaoci broje se u milionima, jer je film osim na televizijama u Srbiji, Crnoj Gori i Srpskoj, prikazan i na bugarskoj i ruskoj državnoj televiziji. Učestvovao je na 68 festivala i osvojio 33 nagrade. Aleksandar je započeo novi projekat. Želi da snimi film po mom romanu "Naš otac". Dobio je podršku na konkursu Filmskog centra Srbije. Na žalost, to nije dovoljno da se snimi film, pa je sada u fazi prikupljanja para. Roman i budući film "Naš otac" govore o ženi koja prvi put posle četrdeset tri godine sreće svoga oca. Sa njom su njene uspomene, sa njim njegova kći iz drugog braka. Ovo je moja priča, ali i priča o jednom ozbiljnom društvenom problemu. O hiljadama zaboravljene dece i njihovim nemarnim očevima, mnogo ređe majkama, koji kada se razvedu od žene zaborave i decu.

Foto: ATA Images

Koji su vam dalji planovi? Pripremate li novu knjigu ili neki drugi umetnički projekat koji biste želeli da podelite sa publikom?

- Spadam u one stvaraoce koji dok završavaju jedno delo, nekim krajičkom uma razmišljaju o sledećem. Roman "Tamo gde je Ona" završila sam 23. avgusta. Već 28. zapisala sam prvu rečenicu novog romana. Pošto zbog romana "Tamo gde je Ona" dve i po godine nisam prihvatala pozive za književne večeri, uželela sam se čitalaca, pa bih volela da najzad odgovorim na nagomilane pozive i održim seriju književnih večeri. Nadam se da će uskoro početi snimanje filma "Naš otac". Želja mi je i da budem prisutna na setu. Nadam se da će mi Bog dati zdravlje i snagu za sve te nove radosti.

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.