"Srba tamo više nema": Natašu Drakulić "Tvrđava" vratila u tužnu prošlost: "Izbegla sam u Oluji, nazad nije moglo"

Scenaristkinja Nataša Drakulić koja je izbegla u ustaškoj akciji "Oluja" 1995. godine kaže da u delu Hrvatske iz kojeg je proterana nema više Srba.

Serija "Tvrđava" otvorila je brojna teška i emotivna pitanja o devedesetim godinama na prostoru bivše Jugoslavije i izazvala je snažne reakcije gledalaca širom regiona.

Posebno je dirnula one koji su te godine proživeli, koji su se sećali, ili koji i danas nose lične traume iz ratnog vremena. Među njima je i scenaristkinja Nataša Drakulić.

U razgovoru za Informer, Nataša otvoreno govori o sopstvenim sećanjima iz devedesetih, o tome kako je bilo odrastati u vremenu kada je svet kakav je poznavala nestajao, o mešovitim brakovima koji su se raspadali pod pritiskom rata, o ličnom iskustvu izbeglištva 1995. godine, kao i o tome da li umetnost danas može doprineti pomirenju između Srba i Hrvata.

Serija je veoma emotivna i za Vas lično. Kakve Vam je uspomene probudila?

- Rodom sam iz Korenice. Pamtim vreme devedesetih u Kninu i kada je sve to počinjalo. Cela serija mi je veoma emotivna. Prvo zbog scenariste Gorana Starčevića. Veoma sam ponosna na njega jer je trebalo napisati ovako nešto. On je imao samo godinu dana kada se dogodila "Oluja". Moj pokojni otac je bio uhapšen na Plitvicama 31. avgusta 1995, tako da ja pamtim sve te događaje kao svedok. Plakala sam dok sam gledala mnoge scene u seriji. Veoma sam ponosna na glumačku ekipu i ne postoji loša uloga. Čestitam reditelju Saši Hajdukoviću od srca jer znam koliko se trudio.

Foto: ATA images

Koliko ste imali godina kada je počeo raspad Jugoslavije i kako ste kao dete shvatali političku i društvenu promenu koja se tada dešavala?

- Kada je krenula "Balvan revolucija" te 1990. godine imala sam 11 godina. Bilo je to rušenje nekog sveta za koji sam do tada znala. Bilo mi je čudno da sebi objasnim kako to odjednom nas Srbe ne žele u Hrvatskoj. Mislim da niko nije mogao da nam objasni kako se stvari odvijaju i šta će biti jer se sve prebrzo dešavalo. Već sledeće godine ispaljeni su prvi meci i nazad nije moglo. Eskalacija sukoba se mogla sprečiti da je Međunarodna zajednica bila aktivnija i mogla je da sve to zaustavi. Posle je bilo kasno.

Kako pamtite leto 1990. godine i život pre izbijanja sukoba?

- Pamtim ga kao poslednje idilično leto u našem životu. Kada smo normalno išli na more i putovali, a onda se od avgusta te godine sve promenilo. Od tada pa narednih pet godina, sve do pada Krajine, proveli smo u nekoj vrsti enklave i ništa više nije bilo isto.

Foto: ATA Images

Fokus priče serije "Tvrđava" je brak između Srbina i Hrvatice, Luke i Darije. Šta se događalo sa mešovitim brakovima u vašoj okolini tokom rata i kako ste to lično doživljavali?

- Znala sam mnogo mešanih brakova između Srba i Hrvata i tim ljudima uopšte nije bilo jednostavno. Mrzeli su ih i jedni i drugi i nigde nisu pripadali. Znam jedan bračni par koji je zbog toga otišao na kraj sveta kako ih niko više ništa ne bi pitao. Oni koji su izdržali, nije im bilo jednostavno. Svaka im čast i to je dokaz da prava ljubav može sve da pobedi. Jedna od takvih ljubavi i brakova je onaj između hrvatske glumice Mire Furlan i srpskog reditelja Gorana Gajića. Morali su da odu u Ameriku i počnu život ispočetka.

U "Tvrđavi je prikazan pogrom Srba u ustaškoj operaciji "Oluja", a u toj koloni bili ste i Vi. Kako danas gledate na te događaje i današnju sliku Hrvatske?

- Sve je kulminiralo pogromom Srba u "Oluji" u kojoj sam i ja izbegla 1995. godine. Srba tamo više nema jer se retko ko vratio. Doseljeni su neki drugi ljudi. Svedoci smo da i sami Hrvati odlaze iz Hrvatske da žive i rade po inostranstvu. Ta zemlja ostaje prazna, a toliko krvi je palo i sa jedne i sa druge strane i ne znam čemu sve to.

Mogu li serije i filmovi poput "Tvrđave" doprineti pomirenju između Srba i Hrvata?

- Nisam sigurna da vode pomirenju. Pogledajte koncert Marka Perkovića Tompsona ove godine u Zagrebu. U publici su bila deca koja nisu bila ni rođena tih devedesetih, pa su dizali ruke i govorili "Za dom spremni", nesvesni šta izgovaraju. Moj utisak je da se pomirenje ne može dogoditi preko noći ukoliko jedna strana favorizuje nešto tako. Ali, hajde da budemo dobre komšije. Ne moramo da se volimo, ali makar da se poštujemo.