Kako je Stevo Žigon sam izabrao kraj: Zatvorio se u sobu, pozvao sina i mirno sačekao smrt

Poslednji razgovor, samo dan pred smrt, ostao je jedan od najpotresnijih momenata života Steve Žigona. Tražio je oprost od vanbračnog sina Vida, kog je upoznao tek kada je mladić imao 28 godina.

Dve decenije nakon odlaska sa životne i pozorišne scene, ime Steve Žigona i dalje izaziva duboko poštovanje, ali i snažne polemike.

Legendarni glumac preminuo je 2005. godine, ostavivši iza sebe ćerku Ivanu, sina Nikolu i vanbračnog sina Vida.

Njegova smrt označila je kraj jedne epohe u jugoslovenskom i srpskom glumištu, a sećanje na njega i dalje živi kroz njegove nezaboravne uloge i priče o njegovom životu.

Ekipa emisije "Oko magazin" na RTS-u posvetila mu je divnu emisiju i podsetila na njegov život.

Foto: printscreen/Youtube

Rođen 1926. godine u Ljubljani, tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, kao dete slovenačkih roditelja koji su izbegli iz Trsta pred naletom fašizma.

Još kao dečak, bio je uključen u sabotažne akcije koje je organizovao Narodnooslobodilački front Slovenaca. Godine 1942. uhapšen je od strane italijanske vojske.

Za dlaku je izbegao streljanje, zahvaljujući tome što je bio maloletan, ali je u koncentracionom logoru "Dahau" proveo celu godinu dana.

Logor nije doživljavao samo kao traumu, već i kao surovu životnu školu. Tamo je usavršio nemački jezik, znanje koje će kasnije pretočiti u jednu od najupečatljivijih uloga u istoriji domaće televizije.

Iz Dahaua spasili su ga Amerikanci, oslobađajući civile, što mu je omogućilo da nastavi život i umetničku karijeru.

Uloga SS oficira Krigera u serijama "Otpisani" i "Povratak otpisanih" učinila ga je prepoznatljivim i van pozorišnih krugova.

Foto: printscreen/Youtube

Žigon nije igrao karikaturu zla, već hladnu, obrazovanu i preciznu mašinu, upravo onakvu kakvu je upoznao u logoru. Zbog te jezive autentičnosti, Kriger je postao jedan od najomraženijih, ali i najkultnijih likova domaće televizije.

Stevo je imao jedinstvenu sposobnost da likove oblikuje sa dubinom, a njegova iskrenost i odsustvo dlake na jeziku činili su ga posebnim.

Kao član i stub Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Žigon je ostavio neizbrisiv trag i kao reditelj.

Postavio je blizu 60 predstava, poznat po olujnom temperamentu i gotovo fanatičnom zahtevu za disciplinom. Bio je opsednut Dostojevskim, ritmom govora i muzičkom preciznošću replike.

Foto: printscreen/Youtube

Do kraja života izjašnjavao se kao komunista i ateista, bez želje da svoje stavove ublaži ili prilagodi vremenu.

Žigon je bio poznat po tome što je otvoreno izražavao svoje mišljenje, pa čak i kada je reč o kontroverznim temama poput religije.

U emisiji "Klopka" na tadašnjoj BK televiziji rekao je da nikada ne bi upisao svoju decu na časove veronauke.

- Ako je vera nije nauka. A suština nauke je sumnja. Suprotnost vere je upravo sumnja. Nauka napreduje jer sumnja čak i u ono što je već postigla. A vera od vas traži da verujete na reč- govorio je tada Žigon.

Foto: printscreen/Youtube

Iza snažne javne figure krila se i složena privatna priča. Iz kratke romanse sa slovenačkom glumicom Metom Vranič dobio je vanbračnog sina Vida, kog je upoznao tek kada je mladić imao 28 godina.

- Godine 1971. Stevo Žigon je došao u Ljubljanu da režira "Pigmaliona". Elzu Dulitl glumila je moja majka, Meta Vranič. Moglo bi se reći da sam nastao kao proizvod te kratke romanse. Moj otac se tada vraćao kući u Beograd, gde je imao već porodicu - priča Vido.

Stevo Žigon preminuo je 2005. godine, u 80. godini. Dan pre smrti oprostio se sa najbližima.

- Jedan dan pre nego što je umro, zvao me je u Ljubljanu i pitao da li mu mogu oprostiti što me nije ranije potražio. Kada sam mu rekao da ga volim, izgledalo je kao da je to jedino što je želeo da zna pre nego što nas ostavi - otkriva Vido.

Foto: Printscreen/Youtube

Njegova ćerka Ivana Žigon u memoarima opisuje:

"Stevinu poslednju noć probdeli smo zajedno kod kuće. Ležao je nepomičan kraj mojih nogu, a ja sam čitavu noć pevala svom tati o Danu pobede nad fašizmom i Bulatu Okudžavi. Tog jutra nisam primetila da imam temperaturicu koja me je pratila poslednja dva meseca. Osećala sam samo jednu čudnu stvar – ruka kojom sam držala tatinu ledenu ruku, tokom noći je postajala sve toplija."

Stevo je bio svestan svog odlaska i poslednju noć proveo mirno, zatvoren u sobi, čekajući smrt.

- Život ne mora da bude lep, ali mora da bude sadržajan - govorio je Žigon. Njegov je bio ispunjen umetnošću najvišeg ranga, najtežim istorijskim iskustvom i nepokolebljivim idejama.

Ostao je jedan od poslednjih umetnika koji su verovali da glumac mora biti prorok.

BONUS VIDEO