Robija, egzil i zabrana knjiga: Za komuniste je bio nepoželjan a narod ga je dočekao raširenih ruku

Borislav Pekić, srpski pisac i politički disident, koji je zbog komunističkih vlasti robijao i živeo u egzilu po povratku u Srbiju krajem osamdesetih dočekan je od čitalaca i kulturne javnosti sa velikim poštovanjem.

Borislav Pekić je godinama nosio etiketu emigranta i disidenta, bio "nepoželjan" za vlast, a u jednom periodu ostao je i bez pasoša, zbog čega je sa suprugom živeo razdvojeno i razgovarao samo putem pisama.

Ipak, kada je početkom devedesetih počeo da dolazi u zemlju, u Sremskim Karlovcima dočekan je kao legenda, sala za prijem je bila puna a poslužili su ga viskijem sa ledom.

U tekstu iz arhive Brankovog kola opisano je kako su organizatori unapred pripremili piće za slavnog gosta, jer se znalo da Pekić ume "polako i strasno" da pije, a da se ne primeti pijanstvo

I zaista, prema svedočenju domaćina, pisac je otmeno ispijao čašu za čašom, duhovit, vedar i trezan, dok se flaša praznila.

Foto: muzejsrpskogjezika.rs

Ali Pekićeva priča nije samo kafanska anegdota. On je još 1948. osuđen na 15 godina strogog zatvora sa prinudnim radom i gubitkom građanskih prava.

U stvarnosti je proveo pet godina u zatvoru, a kasnije se suočavao sa pritiscima koji su ga pratili kroz život.

Supruga Ljiljana je svedočila o periodu kada mu je oduzet pasoš, pa su bili razdvojeni. Jedini spas nalazili su u pismima. U to doba desio se i štrajk poštara, što je par doživeo kao tragediju.

Piscu je u Beogradu bilo zabranjeno da štampa svoje knjige dugih pet godina, razlog su bile političke intrige.

U Karlovcima je, međutim, Pekić pokazao drugo lice, čoveka bez sujete i bez kompleksa.

Mladi pisac Gojko Čelebić navodno nije smeo ni da uđe u prostoriju gde Pekić sedi, jer ga je toliko poštovao da nije mogao da se suoči sa time da on "živ sedi u istoj prostoriji kao on"

Pekić je, saznavši to, prekinuo svoj govor otišao do Čelebića i rekao mu da je i sam  u mladosti mistifikovao pisace. Popili su po čašu i razgovarali, dok je mladi autor mucao od treme.

 

 

Pisac je takođe uživao u tamburašima, znao sve starogradske pesme, ostavljao bakšiš. Nije imao predrasude o sebi, nikakve komplekse, čovek bez sujete, galantan, životan, pozitivan.

Preminuo je 1992. godine u Londonu, gde je živeo od 1971. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju.

Pisanjem se bavio od 1965. godine, kada je objavio svoj prvi roman "Vreme čuda".

Potom je pisao sve do smrti - prozu, pozorišne, radio i televizijske drame. Nizale su se knjige: "Hodočašće Arsenija Njegovana", za koju 1970. godine dobija Ninovu nagradu za roman godine.

Zatim "Kako upokojiti vampira", "Atlantida", "Besnilo" - gledano s današnje distance, ta apokaliptička vizija sveta izgleda gotovo proročki - zatim "Zlatno runo", "Godine koje su pojeli skakavci", "Novi Jerusalim", "Pisma iz tuđine".

BONUS VIDEO

 

 

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.