Robija, egzil i zabrana knjiga: Za komuniste je bio nepoželjan a narod ga je dočekao raširenih ruku

Borislav Pekić, srpski pisac i politički disident, koji je zbog komunističkih vlasti robijao i živeo u egzilu po povratku u Srbiju krajem osamdesetih dočekan je od čitalaca i kulturne javnosti sa velikim poštovanjem.

Borislav Pekić je godinama nosio etiketu emigranta i disidenta, bio "nepoželjan" za vlast, a u jednom periodu ostao je i bez pasoša, zbog čega je sa suprugom živeo razdvojeno i razgovarao samo putem pisama.

Ipak, kada je početkom devedesetih počeo da dolazi u zemlju, u Sremskim Karlovcima dočekan je kao legenda, sala za prijem je bila puna a poslužili su ga viskijem sa ledom.

U tekstu iz arhive Brankovog kola opisano je kako su organizatori unapred pripremili piće za slavnog gosta, jer se znalo da Pekić ume "polako i strasno" da pije, a da se ne primeti pijanstvo

I zaista, prema svedočenju domaćina, pisac je otmeno ispijao čašu za čašom, duhovit, vedar i trezan, dok se flaša praznila.

Foto: muzejsrpskogjezika.rs

Ali Pekićeva priča nije samo kafanska anegdota. On je još 1948. osuđen na 15 godina strogog zatvora sa prinudnim radom i gubitkom građanskih prava.

U stvarnosti je proveo pet godina u zatvoru, a kasnije se suočavao sa pritiscima koji su ga pratili kroz život.

Supruga Ljiljana je svedočila o periodu kada mu je oduzet pasoš, pa su bili razdvojeni. Jedini spas nalazili su u pismima. U to doba desio se i štrajk poštara, što je par doživeo kao tragediju.

Piscu je u Beogradu bilo zabranjeno da štampa svoje knjige dugih pet godina, razlog su bile političke intrige.

U Karlovcima je, međutim, Pekić pokazao drugo lice, čoveka bez sujete i bez kompleksa.

Mladi pisac Gojko Čelebić navodno nije smeo ni da uđe u prostoriju gde Pekić sedi, jer ga je toliko poštovao da nije mogao da se suoči sa time da on "živ sedi u istoj prostoriji kao on"

Pekić je, saznavši to, prekinuo svoj govor otišao do Čelebića i rekao mu da je i sam  u mladosti mistifikovao pisace. Popili su po čašu i razgovarali, dok je mladi autor mucao od treme.

 

 

Pisac je takođe uživao u tamburašima, znao sve starogradske pesme, ostavljao bakšiš. Nije imao predrasude o sebi, nikakve komplekse, čovek bez sujete, galantan, životan, pozitivan.

Preminuo je 1992. godine u Londonu, gde je živeo od 1971. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju.

Pisanjem se bavio od 1965. godine, kada je objavio svoj prvi roman "Vreme čuda".

Potom je pisao sve do smrti - prozu, pozorišne, radio i televizijske drame. Nizale su se knjige: "Hodočašće Arsenija Njegovana", za koju 1970. godine dobija Ninovu nagradu za roman godine.

Zatim "Kako upokojiti vampira", "Atlantida", "Besnilo" - gledano s današnje distance, ta apokaliptička vizija sveta izgleda gotovo proročki - zatim "Zlatno runo", "Godine koje su pojeli skakavci", "Novi Jerusalim", "Pisma iz tuđine".

BONUS VIDEO