Sto godina od rođenja glumice Radmile Savićević: Anegdote iz njenog života će vas nasmejati do suza

Na današnji dan se navršava 100 godina od rođenja Radmile Savićević, jedne od najprepoznatljivijih i najvoljenijih glumica jugoslovenskog i srpskog filma, televizije i pozorišta.

Iako je tokom višedecenijske karijere ostvarila niz ozbiljnih i dramskih uloga, u kolektivnom pamćenju ostala je upamćena kao nenadmašna majstorica komike, glumica čija je pojava, glas, mimika i precizno dozirana ironija, često bila dovoljna da scena postane nezaboravna.

Radmila Savićević je verovala u zanat. U disciplinu. U preciznost. U to da se i najmanja uloga mora igrati kao da je najveća.

Tomanija, Vuka, Živadinka-Žarka, Riska, od vajkada je bila naša, najrođenija. To kako se ona nosi, način na koji se iščuđavala, ljutila, smejala, poskakivala, mahala rukama, činilo je da me od malena podseća na moju baku. Što bi rekao naš narod, ama "pljunuta".

Za knjigu "Radmila Savićević - prva i poslednja" neki od naših najvećih glumaca, kao i članovi Radine porodice, pričali su o ženi koju su smatrali jedinstvenom i nezamenljivom i koju su voleli svim srcem. U znak sećanja na veliku Radu Savićević prenosimo vam neke anegdote koje su sagovornici u pomenutoj knjizi upamtili kao posebno drage uspomene.

Možda nisi shvatio da sam žensko

Kad se krenulo sa radom na seriji "Bolji život", praktično više nisam imao tekst u kome nije igrala. Ali, kad je trebalo da Dara ode iz Gigine kancelarije i da dođe druga daktilografkinja, znao sam da će to biti Rada, kao potpuna kontra Gorici Popović. Dakle, žena koja će ga apsolutno uzeti pod svoje. I ona je to briljantno odigrala. Jedino što sam joj zamerao bio je izgled:

"Rado, ti po tekstu moraš da se krpiš, nemaš para, nosiš onu grejalicu na kojoj od tri radi jedno rebro, a doterana si. Ja bih ipak da budeš malo narušenija, jer si ti jedna skromna daktilografkinja koja životari".

A ona će meni: "Lale, ako do sad možda nisi shvatio, ja sam žensko!"

"Ali u pozorištu", rekoh, "praviš svašta od sebe".

"Drugo je pozorište. Dok on mene vidi tamo na pozornici, prođe vreme, a možda i ne vidi dobro. A na ekranu se sve vidi".

Nije me poslušala ali je bez obzira na to, Živadinku maestralno izvela.

Siniša Pavić

Foto: Printscreen/Youtube

Radina torba

Pozorišta su tada putovala na sve strane i to su bila velika gostovanja, koja su trajala po nekoliko dana. Rada je uvek sedela na prvom mestu, a pored nogu je imala torbu iz koje je hranila ceo autobus. Kome god da je nešto falilo tražio bi od nje:

"Rado, je l’ imaš krastavce?"

Ima Rada krastavce.

Onda neko kaže: „"Al’ sigurno nemaš neku ljutu papriku?"

"Molim? Ima ljuta papričica!"

Nekom se prijelo nešto slatko - ima Rada i to. Bila je kao putujući restoran. Sve si mogao da nađeš u Radinoj torbi! U Radinoj torbi je bilo ljubavi i drugarstva, bilo je poetike, bilo je snage i jednog velikog razumevanja za sve ljude oko nje.

Mira Banjac

Foto: Printscreen/Youtube

More, marš u...

Njen oštar ali pravedan jezik me je fascinirao: "More marš u pi*ku materinu!" i izađe napolje. Prisustvovao sam takvoj situaciji na jednoj probi. To je ta odbrana časti i poštenja, u čemu je Rada uvek bila beskompromisna. Od jedne žene očekivati tako nešto u našem svetu je gotovo nezamislivo, ali ona nikada nije dala na sebe. I samo se od osoba kakva je bila Rada, čak i posle takve situacije, može očekivati topao zagrljaj. Od drugih ne.

Slobodan Ćustić

E, sad smo prave glumice

Mnogo smo putovali - u Švedsku, Francusku, tadašnju Čehoslovačku, u Solun: "Da kupimo, lale, zavese, da kupimo papúče". Uvek je imala spisak šta treba da kupi. I sva ta putovanja je pratilo bezbroj anegdota. Recimo, nije smela da uđe u lift. U Oberhofu, u Istočnoj Nemačkoj, igrali smo za naše radnike koji su zidali neki hotel od osamnaest spratova i mi baš na poslednjem spratu dobijemo sobu, jer su te bile sa najlepšim pogledom.

Možete li da zamislite nas dve koje osamnaest spratova idemo pešice, uz sve Radino "bogorađenje" što na niškom, što na kruševačkom, što na književnom jeziku. Bukvalno sam plakala od smeha.

Onda je jedno vreme imala fazu nošenja šešira, ali sa takvim humorom, da sam ja bila oduševljena:

"Lale, mi smo nikakve glumice."

„Što?“

"Nemamo šešír. Jesi ti videla, sve glumice nose šeširi"

I onda smo u Pragu išle da kupimo šešire. Kao dve "suklate" - jedna mlada i jedna starija glumica sa ogromnim, neverovatno upadljivim šeširima:

"E, sad smo, lale, prave glumice!"

Ljiljana Lašić

Foto: Printscreen/Youtube

Je l’ opet igraš nekog ludaka?

Rada Savićević nije bila laka osoba. To sam shvatio kad smo se prvi put sreli, radeći serijal "Gunđalice" u okviru jutarnjeg programa tadašnje Televizije Beograd. Na prvoj čitaćoj probi, ja sednem pored nje, upoznamo se, otvaram tekst i čujem: "Slušaj, ti, mali, ima taj tekst da naúčiš il’ će da te nema, je l’ znaš." Ja tada nisam bio preterano mlad glumac, imao sam neko iskustvo i kad god mi se tako nešto dešavalo, odmah sam pravio distancu i otklon. Međutim, kad je počelo snimanje, shvatio sam da je ona jedna glumačka "aždaja".

Sreo sam je možda pola godine pred smrt.

"Šta radiš, ljubi te majka?"

"Evo", rekoh, "spremamo nešto".

"Je l’ opet igraš nekog ludaka, šizofreničara nekog?"

"Pa, zasad je tako, videćemo kako će nadalje da bude".

"Ako, ljubi te majka, samo ti radi to svoje"

I ja krenem, ali kao da sam osećao da je više neću videti, okrenem se i kroz osmeh joj dobacim: "I da učim tekst, majka Rado, je l’ tako?!"

"I da učiš, jebem mu život, tako je"

Dragan Vujić Vujke

U toj neverovatnoj prirodnosti, ležala je tajna Radine gorostasnosti i prostodušnosti pred kamerom. 

Neokaljana i dobroćudna, izborana, često sa keceljom i maramom, kroz naočare, energična, iskrena iz petinih žila, učinila je naše detinjstvo i odrastanje, apsolutno nezaboravnim. Bila je u našim domovima, putem malih ekrana, više no bilo koji član familije.

BONUS VIDEO