"Sećanje na Batu je radost, tuga ovde nema šta da traži": Miljko Živojinović za Informer povodom 10 godina od smrti slavnog glumca

Prošlo je tačno deset godina otkako nas je napustio Velimir Bata Živojinović, bard srpskog i jugoslovenskog glumišta.

Velimir Bata Živojinović nije bio samo filmska legenda, već simbol čitave jedne epohe, dobrote i neuništivog duha. Preminuo je na današnji dan 2016. u 82. godini.

Tim povodom, njegov sin Miljko Živojinović napisao je intiman i emotivan autorski tekst za portal Informer, pravo sa porodičnog imanja u Koraćici.

Između sećanja na prvu jutarnju kafu, Batine šeretske opaske, veliku i večnu ljubav sa njegovom Lulom, i koraka koji vode ka grobu pod belim mermerom, Miljko nam otkriva zašto tuga ovde nema šta da traži i kako je naš Valter uspeo da pobedi i samu smrt.

Autorski tekst Miljka Živojinovića prenosimo u celosti:

"Koraćica, jutro...

Osvanuo je jedan od onih sunčanih dana kada se pitoma Šumadija budi uz dobro poznate zvuke blagonaklone prirode i jedva čujan šum vetra koji uvek dolazi sa Kosmaja.
Izlazim u dvorište gde su roditelji svakog jutra započinjali dan uz ritualnu kafu i tiho razgovarali da ne bi probudili nekog od dece i unuka.

Foto: Privatna arhiva

Iako znam da nisu tu već odavno, pogledom ih tražim očekujući neko čudo i nežan očev glas: "Je l hoćeš i ti?"
Bata je voleo da kuva kafu. Kada bi pitao goste da li žele šećer i mleko, na njihov odgovor; "Ne, bez šećera i ne, bez mleka," Bata bi šeretski upitao: "Pa onda i bez kafe?"

Osmeh se spušta u uglove usana, a neka lepa seta se uvlači u srce.
Pomisao na roditelje koji su otišli uvek je pomešana sa radošću pred životom, koju su nosili u sebi i tugom, zbog činjenice da nisu više tu.

Stojim tako u dvorištu potpuno sam i čekam da se pojavi draga komšinica Ljubica sa domaćim mlekom i širokim osmehom, koju su radosno dočekivali da im se pridruži na prvoj kafi.
Ali, ni nje odavno više nema...

Foto: Privatna arhiva

Neverovatno je koliko su snažna sećanja na dobrotu i optimizam koji su svi ti ljudi donosili, zadovoljni sobom, svojim porodicama, svojim životima i onim što imaju.
Bili su mudri! Shvatili su da sreća nije u zgrtanju materijalnih vrednosti nego u trenucima koje se pamte, u svakodnevnom životu ispunjenom malim radostima, čiju veličinu u pravom svetlu vrednuje jedini istinski sudija - vreme.

Danas je poseban dan. Prošlo je tačno deset godina od kada je otac otišao. Znam da moram da se spremim za pomen i da dočekam drage prijatelje koji će doći. Dok gazim po sveže pokošenoj travi, razmišljam šta nam je Bata sve ostavio i koliko smo srećni kao porodica i kao narod što smo ga imali.

Koračam ka njihovom grobu, udaljenom pedesetak metara od naše kuće i smeškam se. Sećanje na Batu je zaista sećanje na radost. Njegov veseo duh, njegova dobra energija i harizma koju je nosio u sebi, zapravo nas nikad nisu ni napustili. Poseban je osećaj njegove stalne sveprisutnosti u našoj porodici. To nema nikakve veze sa njegovim filmovima i serijama kojе možemo, i po nekoliko tokom dana, da gledamo na raznim televizijskim kanalima.

Foto: Privatna arhiva

Srećan sam što stasavaju nove generacije klinaca koji ga doživljajavaju kao da je živ. Citiraju njegove replike, prepričavaju njegove uloge, imitiraju njegove pokrete... I uvek je to sa osmehom, koji iskreno isijava iz ove nove publike koju on nikada neće upoznati. Ili nas, ipak, gleda odozgo sa svojim zaštitničkim pogledom, kako to ume često da me podseti sestra Jelena?

Javljaju mi se slike naših razgovora. Promiču razne situacije pred očima, koje su se zauvek urezale u pamćenje. U trenu sam mladić kome donosi knjige za koje je smatrao da moram da pročitam na vreme. Nije nas kontrolisao kakvi smo djaci bili u školi, ali je bio ponosan na sestru i mene, na onaj svoj dostojanstven način, bez puno reči.
Zatim se radujemo prinovama koje u pravilim ciksusima prostižu u našu porodicu. Različiti rodjendani, krštenja, slave, Nove godine... Uvek je puna kuća ljudi i radosti.

Kao i svi pravi muškarci svoje generacije, najviše je voleo da gleda vestern filmove i boks. Tada bi se ozario, komentarišući Gari Kupera, Džon Vejna i Mohamed Alija.

Radovao se unucima. Sa svakim od njih šestoro je imao poseban odnos. Nije im se udvarao, a oni su ipak osećali njegovu nežnu ljubav.
Brinuo je za sve nas, iako to nije pokazivao. Mi smo to znali i cenili smo poverenje koje nam je ukazivao. Bio je siguran da smo izrasli u dobre ljude. To mu je bilo najvažnije i nikada ga nije pokolebalo.

Foto: Privatna arhiva

Lulu je obožavao. Bez nje nije mogao da živi. Jedno drugo su zvali - majko. Jelena i ja smo se kao deca smejurili na to njihovo tepanje, ali smo ga zapamtili kao izraz velike nežnosti.

Voleli su da pevaju. Bili su omiljen par među prijateljima zbog svoje neposrednosti i dobrote. Davali su se potpuno i kompletno u tim prijateljstvima, održavajući decenijske neraskidive veze sa ljudima koje su prihvatili u svojim životima.

Mnogi vole da kažu, bila su to druga vremena. Ne! Oni su bili drugačiji ljudi. 
Iako od krvi i mesa, sa svim manama i vrlinama, ostali su nam uzori. I tako će zauvek biti.

Vreme samo učvršćuje takav utisak pokrivajući ga patinom ponosa i privilegije.

Držim se pod ruku sa njihovim kumom Miletom Jeremićem, verovatno jednim od najboljih jugoslovesnkih i evropskih scenografa svih vremena, koji je projektovao njihov nadgrobni spomenik. Prati nas njegov sin Marko, divan glumac, kumić, kako se međusobno zovemo.

Podsećamo se njegovih šaljivih komentara i utom stižemo do nadgrobnog spomenika.
Dok prilazimo grobu opet se smeškamo. Osećaj je zajednički. Tuga ovde nema šta da traži. Odnekud se čuje kako peva: "Ljubav, ah ljubav je to!" Ili mi se to samo čini? 

Gledamo ih kako zajedno počivaju pod belim mermerom za večnost.
Gledaju nas sa zajedniče fotografije, dostojanstveni i vedri.
Prvi gosti pristižu laganim hodom sa svećama u rukama.
Sa druge strane spomenika blista zlatom optočen epitaf - "Sve što jesam, dugujem njoj".

Otrgla suza se kotrlja niz lice.
Želim da verujem da je radosnica.

BONUS VIDEO