"Samo ti, dijete, radi svoj posao": Istinita priča o Vukašinu, jasenovačkom mučeniku čije su reči oterale dželata u ludilo

Među brojnim potresnim svedočenjima o stravičnim stradanjima u ustaškom logoru Jasenovac, sudbina Vukašina Mandrape zauzima posebno, gotovo mitološko mesto.

Njegove legendarne reči upućene dželatu postale su večni simbol otpora, vere i nesalomivog ljudskog dostojanstva pred licem najmonstruoznijeg zla.

Šira javnost danas se ponovo podseća ove potresne istorijske epizode zahvaljujući novom ostvarenju reditelja Lordana Zafranovića, filmu "Zlatni rez '42: Djeca Kozare", koji je nedavno premijerno prikazan u Sava centru. U ovom filmu lik Vukašina Mandrape oživio je legendarni glumac Predrag Miki Manojlović, donoseći na veliko platno svu težinu stradanja čoveka čija je mučenička smrt ušla u istoriju.

Od hercegovačkih Klepaca do pakla Jasenovca

Sveti mučenik jasenovački Vukašin rođen je krajem 19. veka u selu Klepci u Hercegovini. Potiče iz ugledne trgovačke porodice koja se početkom 20. veka preselila u Sarajevo. Vukašin se nije ženio i nije imao dece, dok je njegov brat Đorđe imao tri sina koja su preživela ratne strahote.

Nakon sloma Kraljevine Jugoslavije i uspostavljanja Nezavisne Države Hrvatske u aprilu 1941. godine, Vukašin je do juna živeo u Sarajevu. Shvativši da ustaše masovno odvode ugledne Srbe u logore, vratio se u rodnu Hercegovinu u nadi da će se skloniti, ali situacija ni tamo nije bila ništa bolja. Ubrzo su ga uhapsile ustaše, poslate nazad u Sarajevo gde je proveo nekoliko meseci, da bi 1942. godine bio deportovan u koncentracioni logor Jasenovac, iz kojeg se nikada nije vratio.

"Samo ti, dijete, radi svoj posao"

U logoru smrti Vukašin je delio sudbinu hiljada nevinih ljudi, trpeći svakodnevna psihička i fizička mučenja. Prema istorijskim zapisima, ustaše su jednom prilikom organizovale stravično takmičenje u klanju logoraša, kladeći se ko će te noći u Gradini pogubiti više ljudi.

Foto: wikipedia.org/Ђидо

Među žrtvama koje su čekale svoj red bio je i Vukašin Mandrapa, čiji je potpuni mir i spokoj uoči smrti neopisivo iritirao ustašu Žila Firganovića. Firganović ga je izdvojio iz kolone i podvrgnuo svirepom mučenju, zahtevajući da glasno uzvikne "Živio Ante Pavelić".

Vukašin je ćutao. Dželat mu je odsekao jedno, pa drugo uho, potom nos, i na kraju zapretio da će mu nožem izvaditi srce ukoliko ne izgovori ustaški pozdrav. Vukašin ga je pogledao bistrim pogledom i izgovorio reči koje su ušle u večnost: "Samo ti, dijete, radi svoj posao".

Ovaj nesvakidašnji mir potpuno je izbezumio ustašu, koji ga je u naletu pomračenja ubio hladnim oružjem, izvadio mu srce i bacio ga u jamu.

Svedočenje doktora Zeca

Godine 1947. srpski neuropsihijatar i preživeli logoraš Nedeljko Zec posetio je porodicu Mandrapa u Sarajevu kako bi im ispričao istinu o Vukašinovoj mučeničkoj smrti. Prema njegovom kasnijem svedočenju iz 1970. godine, ustaške vlasti su mu dovele Žila Firganovića na pregled jer je bio u rastrojenom psihičkom stanju i patio od nepodnošljive griže savesti koja ga je na kraju dovela do ludstva.

Zec je zabeležio šokantnu i potresnu ispovest ubice:

"Znaš li ti, doktore, zašto sam te zovnuo večeras ovđe? Razumije se da ne znaš. Ali, ne boj se, neću te zaklati. Moraš mi obećati da ćeš mi pomoći. Elem, doktore, sad smo ovđe nas dvojica sami. I ako itko išta od ovoga što ćemo razgovarati sazna, ti znaš što te čeka".

"Više ne mogu da podnesem ove muke. Ne pomaže mi ni klanje, ni mučenje, ni krv, ni jauk, ni žene, ni rakija. Vrlo dobro znaš tko sam ja. Eto ja, Žile, najkrvaviji ustaša u Jasenovcu, koji je poklao desetine hiljada logoraša i najviše zadovoljstvo doživio u tom klanju, eto, taj Žile je sada poslednja pačavra, zbog tamo nekakvog starog, smrdljivog seljačine Vukašina iz Klepaca".

Firganović je potom potvrdio detalje jezive opklade sa Perom Brzicom i opisao ključni trenutak:

"Dok sam bio u najvećem zanosu, slučajno sam bacio pogled u stranu i tu ugledao jednog postarijeg seljaka koji s nekim neshvatljivim mirom stoji i spokojno gleda kako ja koljem i kako mi se žrtve u najvećim mukama preturaju. Taj njegov pogled nekako me presjekao: učinilo mi se kao da sam se iz onog najvišeg zanosa najednom skamenio i jedno vrijeme nisam mogao da se maknem".

Nakon što mu je odsecao delove tela, dželat je nastavio:

"A kad sam mu i po četvrti put zapovjedio da uzvikne: 'Živio Pavelić', i zaprijetio da ću mu nožem izvaditi srce iz grudi, on me pogledao, i uperivši pogled nekako kroz mene i preko mene u neizvjesnost, polako i razgovijetno mi je dobacio: 'Radi ti, dijete, svoj posao!' Poslije svega te njegove poslednje riječi potpuno su me izbezumile, skočio sam i iskopao mu oči, isjekao srce, preklao grlo od uha do uha i nogama ga sjurio u jamu. Ali, tada je i u meni nešto prepuklo i te noći nijesam više mogao da koljem".

U svom rastrojstvu, dželat je preklinjao lekara za spas:

"Doktore, ko boga te molim, pomozi mi! Ja znam da sam kukavica i ne mogu sam sebi ove muke prekratiti jednim hicem iz revolvera. Ni klanje, ni mučenje, ni najsvirepija zlostavljanja logoraša više mi ne pomažu, ne pomaže mi više ni ispovijest, ni molitva logorskog fratra Brekala. Ne pomaže ni razvrat sa ženama, ni piće, ni orgijanje. Ništa mi više ne pomaže. A ja sam određen za liječnički pregled za komisiju. Ti ćeš tamo biti kao liječnik i davat ćeš stručne prijedloge. Doktore, preklinjem te, pošalji me negđe na odmor, u neku banju, da se tamo pokušam primiriti".

"Kad god u mučenju i klanju pokušam ponovo da doživim zanos i zadovoljstvo, uvijek me iznenada prostrijeli Vukašinov pogled i tada malakšem, bacim nož i ne mogu više da koljem, žalio se Žile Frković. Počeo sam mnogo da pijem, ali mi to pomaže samo na trenutak. U piću, naročito predveče, često me iznenada trgne glas: ‘Radi ti, dijete, svoj posao!’ I, eto sad sam postao poslednja crkotina i ničim više ne mogu sebi da pomognem".

Kanonizacija i večni pomen

Zbog svog mučeništva i herojskog trpljenja, Srpska pravoslavna crkva je na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora 1998. godine kanonizovala Vukašina Mandrapu.

Sveti mučenik jasenovački Vukašin proslavlja se 16. maja po julijanskom (odnosno 29. maja po gregorijanskom kalendaru), kao i 31. avgusta (13. septembra), zajedno sa ostalim novomučenicima stradalim u Jasenovcu. Njegov lik naslikan je na freskama u brojnim hramovima širom srpskih zemalja, uključujući i manastir Tvrdoš kod Trebinja, čuvajući od zaborava herojsku tišinu čoveka koji je sopstvenom smrću pobedio svoje dželate.

BONUS VIDEO