"Visili smo na sajlama, bilo je opasno": Ana Sakić o snimanju filma "Zlatni rez 42: Djeca Kozare”

Glumica Ana Sakić kaže da je tokom scene vešanja u filmu "Zlatni rez 42: Djeca Kozare" visila sa sajle i da je bilo veoma opasno.

Glumica Ana Sakić u filmu "Zlatni rez ’42: Djeca Kozare", reditelja Lordana Zafranovića, tumači jednu od žena koje su pokušale da pobegnu iz logora, zbog čega su svirepo kažnjene vešanjem na zloglasnoj Topoli užasa. Iako je njena uloga kratka, nosi snažnu emotivnu poruku o stradanju, prkosu i dostojanstvu žena koje su se, suočene sa smrću, odbijale da se odreknu svog ponosa i ljudskosti.

U razgovoru za naš portal, Ana Sakić otkriva kako se pripremala za ovu izuzetno zahtevnu ulogu, na koji način je istraživala svedočenja o stradanju logoraša i koliko joj je u radu značila saradnja sa Lordanom Zafranovićem. Glumica govori i o teškim trenucima tokom snimanja scene vešanja, emocijama sa kojima se suočavala pred kamerama, ali i o značaju filma koji, prema njenim rečima, predstavlja mnogo više od umetničkog ostvarenja - svedočanstvo o istoriji i stradanju koje ne sme da bude zaboravljeno.

Foto: Nikola Tomić

Sakić se osvrnula i na polemike koje su pratile film, uključujući izostanak pojedinih članova glumačke ekipe sa premijere, ističući da smatra da umetničko delo i sećanje na žrtve moraju da budu iznad dnevne politike.

Kako ste doživeli svoju ulogu u filmu "Zlatni rez ’42: Djeca Kozare" i šta je za vas bilo najvažnije da prenesete publici kroz taj lik?

- Moja uloga je jedna od uloga žrtvi, jedna od žena koja je pokušala da pobegne iz logora, zbog čega su bile svirepo kažnjene, vešanjem na topoli, koja je poznata kao Topola užasa, zloglasno stablo topole,koje je služilo kao mesto mučenja i likvidacije logoraša. Žena koju ja igram je ponosna i prkosna Potkozar ka u narodnoj nošnji, koja zna da u tom momentu odlazi u smrt, ali bez straha. Svesno kao poslednji čin otpora, daje sebi za pravo da se "drzne" na svirepog ustašu, da mu ne ćuti, da ne da na sebe i pokaže svoju snagu, da ga se ne plaši, kao što se ne plaši ni čina koji sledi, što njega dodatno razbesni. Najvažnije mi je bilo da kroz tu ulogu prikažem dostojanstvo žene, koja prolazi kroz patnju, sa puno pomešanih emocija besa, straha, mržnje, ali pre svega da pokažem unutrašnju snagu te žene, da publika oseti njenu ljudskost, a ne samo žrtvu. Nisam želela da glorifikujem patnju već da igram hrabru i jaku ženu, umesto isticanja samog čina smrti.

Foto: Printscreen/Instagram/anasakic

Kako ste se pripremali za ovu ulogu? Da li ste čitali svedočanstva preživelih, istraživali istorijske događaje i Jasenovac i koliko vam je taj proces pomogao da uđete u lik?

- Dosta toga sam pročitala, razne ispovesti, kroz šta su neki od njih prolazili i tako negde, koliko je to moguće, pokušala da osetim, da shvatim, da prenesem, kroz sam pogled, karakter te žene, njena osećanja, njene misli i sve kroz šta prolazi njeno biće u tom strašnom momentu. Mnogo sam pričala i sa samim rediteljem, koji me je vodio znalački i genijalno, kroz lik i koji mi je najviše pomogao da iznesem svoju ulogu, kroz sva ta osećanja koja ta žena ima u sebi i to za samo nekoliko trenutaka. Na kraju koliko god da istražujete, sav taj užas i bol, kroz koji su prolazile žrtve, ne možete da razumete, niti da približite sebi.

U filmu imate izuzetno tešku i emotivno potresnu scenu u kojoj vaš lik doživljava tragičnu sudbinu od strane ustaša - konkretno u sceni vešanja. Kako ste se psihički i glumački pripremili za taj kadar i koliko je bilo teško izneti toliku količinu patnje pred kamerama?

- Uglavnom sam se pripremala kroz priču sa rediteljem, kako bi liku zajednički našli suštinu i meru. Radila sam na unutrašnjoj tišini, da iz dubine svoje duše "izvučem" i prikažem njenu patnju, njen bol i bes i osvetu i sve što je mogla da oseti i iskaže i čak se pobuni, u samo nekoliko trenutaka, u par kadrova u jednoj velikoj i važnoj sceni. Ono što je meni kao glumici bilo važno jeste da ona nema samo patnju u tom momentu, već i strah, ali pre svega dostojanstvo. To je kratka
uloga, ali veoma duboka i jaka, da u samo nekoliko kadrova ona pokaže mržnju, bes, želju za osvetom, ponižavajući svog dželata, pa čak ima onu tihu ljubav u sebi, koja ostaje i u najgorim okolnostima. Sve to pokazati u kratkom vremenskom trajanju, veoma važne i emotivno teške scene, bilo je moguće samo uz Lordana i fenomenalnog partnera Milivoja Beadera. Dobro smo se razumeli, dopunjavali i zato, koliko god da je bio težak proces, svi smo radili sa nekom lakoćom.

Foto: Printscreen/Instagram/anasakic

Šta vam je bilo najteže tokom samog snimanja - emotivno, fizički ili psihički? Da li je bilo trenutaka kada ste morali da prekinete snimanje jer je scena bila previše potresna?

- Teško je bilo u svakom smislu, pre svega emotivno, baš zato što smo igrali teške sudbine ljudi koji su postojali, koji su bili od krvi i mesa, koji su stvarni i njihove stvarne sudbine. Bilo je i nezamislivo je poistovetiti se sa tim sudbinama i ljudima, pa zatim odigrati sve to. Vrlo je teško glumcu da odigra nešto što ne može ni da zamisli. Odlazak u smrt. Kako to doživeti? U tom smislu je bilo veoma zahtevno i emotivno. Posebno što smo sve to glumački proživljavali dok smo visili na sajlama, sve vreme snimanja scene vešanja, što je čak bilo i veoma opasno. Pored nas su sve vreme stajali i pomagali nam momci obučeni za to, koji su veoma brinuli o nama, kao i o svakom detalju scene.

Foto: Printscreen/Instagram/anasakic

Koliko je teško bilo odvojiti se od lika i svega što ste proživeli tokom snimanja kada biste završili radni dan i otišli kući?

- Nijedan momenat u ovom filmu nije bilo lako snimiti. Mada sve što smo proživljavali i kroz šta smo prolazili, bilo je mnogo lakše uz dobre kolege, glumce, celu ekipu, a posebno uz jednog tako genijalnog reditelja kao što je Lordan Zafranović, koji je živeo za nas glumce, za svaki kadar, kao i za ceo film. Tako smo mogli i da se opustimo, da uživamo, da u pauzama stvaramo i da se odvojimo od samih tragičnih likova, koje smo tumačili.

Jasenovac i stradanje dece Kozare jedna su od najpotresnijih tema naše istorije. Koliko je, po vašem mišljenju, važno da se o tome snimaju filmovi i da se ovakve priče prenose novim generacijama?

- Vrlo je važno da se istorija zna, da se pamti i da se o istini priča. Svaki narod mora da pamti svoju istoriju i da se bori za istinu. Važno je bilo i mnogo godina ranije da se ispriča ova priča o brutalnom i svirepom stradanju našeg naroda, a sada je važno da se o stvarima o kojima se ćutalo, više ne ćuti. Zato je ovaj film više od filma. On je istorija i svi mi koji smo imali tu čast da budemo deo ove važne priče, time smo postali svedoci istorije, stvarnih događaja i ljudi, svedoci stradanja srpskog naroda, mog naroda... zato meni lično nije bilo teško da odigram i najteže scene, da svo svoje biće ostavim u tim kadrovima, koje će ostati za sve buduće generacije.

Foto: Printscreen/Instagram/anasakic

Film je izazvao velike polemike čak i pre premijere, a deo glumačke ekipe odlučio je da ne dođe na premijeru. Kako komentarišete odluku svojih kolega da bojkotuju premijeru i da li mislite da je politika zasenila ono što bi trebalo da bude najvažnije - sam film i sećanje na žrtve?

- Ovaj veliki, umetnički i istorijski važan film ne može da zaseni nikakva politika, niti mogu pokušaji bilo koga da umanje vrednost samog filma, a kamoli značaj istog. Tako da svi pokušaji da se ovakav projekat uplice i koristi za dnevno političke odnose, u bilo kom smislu, od strane bilo koga, po meni je, u najmanju ruku, nepristojno i zabrinjavajuće za celo naše društvo. Nikome ne želim da sudim i nemam prava na to, za mene, ovo je film, umetničko delo, jednog od najvećeg reditelja, koji nam je svima pružio šansu da učestvujemo u ovako grandioznoj temi, nezamislivog srpskog stradanja. Postoji li nešto važnije od toga? Ja sam ponosna što sam deo takvog dela i zahvalna Lordanu, što me je izabrao da dočaram nešto važno i zahtevno, što će ostati upisano u istoriji. Ne mogu ni da zamislim da se postavlja pitanje promocije ovakvog filma, o našoj istoriji, jednog tako značajnog reditelja, zarad politike u koju smo svakodnevno upleteni, čak i ako to ne želimo. Pokloniti se svojoj publici, a u ovom slučaju i preživelim žrtvama strašnog zločina, biti
uz svoju ekipu, stati pored jednog od najvećih umetnika kao što je reditelj Lordan Zafranović- to je za mene odnos prema profesiji, a pre svega moja radna i životna etika.

Foto: Zoran Ilić

Lordan Zafranović je na ovom projektu radio decenijama. Kako je izgledala saradnja sa njim i šta ste od njega kao reditelja naučili tokom ovog snimanja?

- Lordan je poseban umetnik, a pre svega čovek. Mnogo sam naučila od njega, o filmu, o umetnosti, o posvećenosti, pa čak i o samoj sebi. On voli glumce i sve što mu glumac donese kao novinu, čak i kada se i sam iznenadi, to ga inspiriše da još dublje stvara i nadograđuje. Njegovo nadahnuće u datom momentu, na setu, doprinosilo je nadogradnji onoga što je samo napisano na papiru. On je vizualista, pomalo kao prorok, primećuje svaki detalj, koji studiozno oživljava u kadru, čime njegove scene postaju život, a likovi stvarni, uverljivi i duboko životni.

BONUS VIDEO