"Deca mnogo ispaštaju zbog roditelja" - Slaviša Čurović otvorio dušu o bolnoj temi: "Ja od ovog posla hranim porodicu"

Glumac Slaviša Čurović kaže da deca mogu mnogo da ispaštaju zbog ponašanja svojih roditelja i da se sve to može odraziti na njihov život.

Slaviša Čurović deo je glumačke ekipe nove televizijske serije "Grad bola", koja donosi potresnu priču o odrastanju na društvenoj margini, traumama iz detinjstva i borbi za pripadanje.

Serija, nastala prema autobiografskom bestseleru Metija Kamberija, kroz sudbine dece koja odrastaju u domu za nezbrinute prikazuje svet u kojem se prepliću nasilje, prijateljstvo, izdaja i potraga za sopstvenim identitetom.

Foto: Nemanja Miščević

Čurović u ovom projektu tumači direktora ustanove, čoveka koji, kako sam priznaje, nije baš primer dobrog čoveka.

Glumac otkriva šta ga je privuklo ovom projektu, zbog čega smatra da je važno govoriti o deci koja odrastaju bez porodične podrške i koliko odluke odraslih mogu da obeleže njihove živote. Govorio je i o saradnji sa rediteljem Milošem Avramovićem, odnosima u porodici i problemima društva koji često ostaju daleko od očiju javnosti.

Kakva vam je uloga?

- Igram direktora ove ustanove, koji nije baš reprezent dobrog čoveka, ali šta da radim, tako je napisano, pa moram.

Mnogo je bola i u samom nazivu romana i u toj priči. Da li je ova serija isto to i šta će, zapravo, biti njena glavna nit? Zbog čega je važno da se danas snimi ovakva serija?

- Kao prvo, isto je kao knjiga, samo ispričano na filmski, odnosno televizijski način. Kao drugo, ova serija biće podsećanje da među nama žive ljudi za koje skoro 90% nas i ne zna. Negde u dubini svesti znamo da su oni tu oko nas, a zapravo je reč o našim sugrađanima sa raznim problemima. Postoje ustanove koje moraju tu decu da izvedu na pravi put, pa mislim da će ovo biti jedna vrsta osvešćivanja i upozorenja društvu da ti ljudi postoje. To je društvena grupa koja uopšte nije mala, veoma je značajna, ima svoje želje, težnje, patnju i muku. Zato će ovo biti vrlo značajno i za njih, ali i za sve nas. Ponešto sam o tome i znao jer mi ćerka volontira u takvim ustanovama, ali to nije bio ni deseti deo onoga sa čim sam se susreo kada sam pročitao ove divne scene.

Foto: Nemanja Miščević

Šta je generalno okidač da prihvatite neku ulogu? Pomenuli ste da ste dobili rolu koja vam se na prvi mah možda i nije dopala.

- Ja od ovog posla hranim porodicu i nemam previše prostora da odbijam ponude, mada, naravno, uvek mogu da kažem da nešto neću ukoliko mi se nikako ne dopada. Međutim, kada mi ulogu predloži moj prijatelj Miloš Avramović, tu i ne pitam o čemu se radi. Tako da je ovo uspešan način da pokažem šta znam, a i da, što bi se reklo, budem dobar domaćin.

Koliko deca ispaštaju zbog odluka odraslih, odnosno svojih roditelja?

- Mnogo. Pogotovo ako roditelji u sebi nose nešto što deci šteti, a da toga nisu ni svesni, bilo da je to prevelika posesivnost, agresija ili sve ono što su mnogi od nas možda i sami doživeli, a da nismo bili svesni. Mi smo kao društvo mentalitetom mediteranci. Živimo zbijeni u porodicama gde je previše generacija na jednom mestu, a ne negujemo osobenost i individualnost mlade osobe kako bi se razvijala i išla napred. Kada se sve to sabere, dobijete nesamostalnog čoveka, i to postaje problem. To je bar moje viđenje našeg društva.

Foto: Nemanja Miščević

U ovoj priči deca su prepuštena sama sebi u kolektivu. Koliko je teško nadomestiti ono što bi trebalo da dobiju u porodici?

- Ovde su ta deca prepuštena sama sebi u kolektivu u kom su svi slični, a opet potpuno različiti, i nemaju svi iste želje i težnje. Kada imate mnogo štićenika, a malo ili jedva dovoljno vaspitača, posvećenost tih ljudi ne može biti jednaka roditeljskoj niti bilo kojoj drugoj, jer roditeljsku ljubav i porodicu ništa ne može da zameni. S druge strane, i porodica koja je godinama previše stegnuta i pod pritiskom na kraju mora da pukne kao mehur, jer sve što se previše sabija, na kraju eksplodira.

BONUS VIDEO