"Za tetkinu smrt saznali smo preko društvenih mreža": Oglasio se sestrić Vasilise Radojević

Slikarka i scenografkinja Vasilisa Radojević preminula je u nemaštini, a njen poslednji ispraćaj u Nikšiću organizovao je lokalni Centar za socijalni rad.

Vest o njenoj smrti i okolnosti sahrane otvorile su brojna pitanja o njenom životu, porodičnim odnosima i tome zbog čega se u poslednjim danima našla bez podrške najbližih.

Povodom njene smrti javnosti se obratio sestrić, dr Nenad Uskoković, lekar i psihoterapeut iz Beograda. U emotivnom i opširnom svedočenju za crnogorsku "Pobjedu" govorio je o porodičnim odnosima, odgovornosti zbog prekida kontakta, ali i o umetničkom nasleđu svoje tetke, čija dela, kako ističe, zaslužuju da budu sačuvana od zaborava.

Sestrić progovorio o bolu i porodičnoj odgovornosti

Vest o smrti Vasilise Radojević zatekla je njenu porodicu, a način na koji su saznali da je više nema dodatno je pojačao osećaj tuge i neverice. Dr Uskoković nije pokušao da izbegne pitanje odgovornosti porodice zbog izgubljenog kontakta, već je otvoreno govorio o žaljenju za svim razgovorima koji nikada nisu vođeni.

- Danas najviše žalim zbog razgovora koje nismo vodili. Zbog pitanja koja joj nisam postavio. Zbog toga što nikada nismo seli dovoljno dugo da razgovaramo o njenim slikama, o njenom životu, Beogradu, Rimu, Firenci, Nikšiću, o Šćepanu i Ljilji, o Radojevićima i Prozorovskima, o ljudima koje je sretala, o umetnosti koju je stvarala i o svetu onako kako ga je ona videla. Kada neko ode, iznenada postane jasno koliko smo pogrešno verovali da za takve razgovore još ima vremena - počeo je on razgovor za crnogorski list "Pobjeda".

Foto: Printscreen/Youtube

Govoreći o trenutku kada je saznao da je njegova tetka preminula, Uskoković je posebno istakao način na koji je ta informacija stigla do porodice, preko društvenih mreža. Kako kaže, teško mu je pala činjenica da je žena koja je svojim umetničkim radom pripadala mnogo širem krugu ljudi otišla gotovo neprimetno.

- Postoje vesti za koje, čak i kada znamo da su moguće, nikada nismo zaista spremni. A ova je u sebi nosila još nešto, nevericu koja nije dolazila samo iz činjenice da je Vasilisa umrla, već i iz načina na koji smo za njenu smrt saznali. Preko društvenih mreža. Tako smo moja porodica i ja saznali da više nema žene koja je pripadala našoj porodici, ali koja je svojim delom odavno pripadala mnogo širem krugu ljudi, crnogorskoj umetnosti i kulturi - govori Uskoković.

Sahrana bez porodične čitulje i oproštajnog govora

Posebno potresan deo njegovog obraćanja odnosi se na poslednji ispraćaj Vasilise Radojević. Sahranu na Starom groblju u Nikšiću organizovao je Centar za socijalni rad, dok su se od umetnice oprostili prijatelji, poznanici, umetnici i ljudi koji su poštovali njen rad. Ipak, izostali su porodična čitulja i uobičajeni oproštajni govor.

- Njenu sahranu organizovao je Centar za socijalni rad. Na Starom groblju u Nikšiću okupili su se prijatelji, poznanici, umetnici, stari Nikšićani i ljudi koji su poštovali njen rad. Nije bilo uobičajenog oproštajnog govora. Nije bilo porodične čitulje. Ostala su i pitanja o njenim poslednjim danima. Ne pišem ovo da bih danas tražio krivca. Ni porodica nema pravo da pobegne od sopstvenog dela odgovornosti jednostavnom rečenicom da su godine prošle i da su kontakti izgubljeni. Izgubili smo vezu sa njom. To je činjenica koja boli i sa kojom moramo da živimo. Porodice se razdvoje. Ljudi odu različitim putevima. Jedan ne pozove drugog. Prođe mesec, pa godina, pa više godina. I onda se jednoga dana ispostavi da više nema vremena da se uradi ono što je moglo da bude urađeno juče - iskreno je poručio.

Uskoković, međutim, smatra da briga o umetnicima koji su ostavili značajan trag ne bi smela da bude isključivo porodična odgovornost. Kako je istakao, njihovo stvaralaštvo postaje deo kulturnog nasleđa i obavezuje i društvo da ih ne zaboravi.

- Umetnik nije samo član jedne porodice. Umetnik čiji je rad decenijama bio deo kulture jedne zemlje pripada i njenom kulturnom pamćenju. I zato pitanje Vasilise Radojević nije samo porodično pitanje. Ona je bila umetnica Crne Gore. Bila je umetnica Nikšića. I zbog toga me boli pomisao da je neko takvog opusa mogao da ode tako tiho... Ono što nije potvrđeno ne treba pretvarati u priču. Ali jedno pitanje ostaje. Da li društvo svoje umetnike primećuje samo onda kada stoje pred slikama na otvaranju izložbe, kada dobijaju nagrade i kada su deo kulturnog života ili ih se seća i onda kada ostare, kada se povuku, kada ih sve ređe viđamo? Da li neko pita gde su? Kako žive? Da li im je potrebna pomoć? I da li grad i država kojima su svojim radom nešto dali imaju obavezu da makar znaju da su još među njima? - rekao je.

Za porodicu je bila Vake, a za javnost velika umetnica

Dok je javnost poznavala Vasilisu kao ponosnu i neukrotivu umetnicu, u porodičnom okruženju imala je prisnije ime, Vake. Dr Uskoković je kroz sećanje na taj nadimak dočarao i onu stranu svoje tetke koju publika nije imala priliku da upozna.

- Kada bi se vrata porodične kuće u Ulici Marka Biljurića zatvorila za spoljnim svetom, Vaska bi postajala još prisnija, još više naša Vake. Tako valjda porodice rade sa imenima ljudi koje vole. Skraćuju ih, preoblikuju, omekšavaju, sve dok ime ne postane nešto što pripada samo njima. I iza tog "Vake" ostajala je ona Vasilisa koju javnost nije mogla sasvim da poznaje, ćerka, sestra, tetka, deo jedne velike i neobične porodične priče - rekao je Uskoković.

Želi da sačuva uspomenu na Vasilisu Radojević

U završnom delu svog svedočenja, dr Nenad Uskoković govorio je o konkretnim koracima koji bi mogli da doprinesu očuvanju uspomene na Vasilisu Radojević i njeno stvaralaštvo. Jedna od njegovih želja jeste da njeno počivalište bude uređeno dostojanstveno, sa fotografijom, imenom i godinama života.

- Voleo bih da mesto na kojem Vasilisa počiva bude uređeno dostojanstveno i primereno. Da se grobnica sredi. Da na njoj bude njena fotografija. Njeno ime. Godine života. Možda neki mali i nenametljiv znak koji će govoriti o tome čemu je posvetila svoj život. Ne zbog monumentalnosti. Vasilisi nije potreban spomenik koji će govoriti koliko je koštao... Potrebno je mesto pred kojim čovek može da zastane i zna ko tu počiva. Mesto na koje će neko moći da donese cvet. Mesto na kojem će neko mlađi, ko Vasilisu nikada nije upoznao, moći da pročita njeno ime, potraži ga i otkrije njene slike - rekao je.

Druga ideja odnosi se na stvaranje digitalnog arhiva u kojem bi bila objedinjena njena umetnička i životna zaostavština, kako bi buduće generacije mogle da upoznaju njen rad i doprinos kulturi.

- Jer zvezde, naravno, ne sijaju zauvek. Ali svetlost nekih od njih putuje mnogo duže nego što one same traju. Na nama je da tu svetlost ne ugasimo. Da Vasilisa ne ode i drugi put - zaključio je on za crnogorsku "Pobjedu".