ŽIVOTNA ISPOVEST BRANKE KATIĆ - U koferu svog srca uvek nosim zahvalnost na svemu, svi imamo jednako pravo na sreću!

Kada vam sam osvit nove godine donese gotovo slučajni susret sa Brankom Katić, onda praznici, ma koliko vreme u kome živimo bilo teško, postanu ono što u stvari i jesu – dani radosti, dobre energije i sreće. Drugi poklon vam nije potreban. Jer Branka i taj jedan kratak susret pretvori u onaj poklon koji dugo iščekujete, upakovan u osmeh i vedrinu, darovan iz kofera srca, iskrenošću duše ove posebne žene koja beogradski asfalt, kad god dođe, oplemeni igrom, radošću i harizmom.

Branka je velika glumica, to svi znamo, i možda vam se i ove reči čine kao velike, ali nisu. One su samo predgovor za još veće i važnije, iz kojih možemo mnogo da naučimo. O životu i umetnosti, o bolu i sreći, ali pre svega o tome kako da budemo dobri ljudi. A to, možda, jeste jedna od najvažnijih novogodišnjih odluka.

Foto: tv printscreen

Kroz osvrt na prošlost, na trenutak sadašnjosti i pogled u budućnost, šta je konstanta koja je uvek u vama i zbog koje ste postali to što jeste, i kao umetnik i kao ličnost? 

To bi pre svega bila ljubav prema ljudima i verovanje da smo svi rođeni jednaki, da svi imamo jednako pravo na sreću. Takođe, i vera u to da smo najbolji kada smo plemeniti, kada se poštujemo i želimo da pomognemo jedni drugima. Često kažem da smo rođeni u ljudskom obliku, ali da ne postajemo svi neminovno ljudi, dobri ljudi. Ali lepo je to što uvek imaš šansu da izabereš pravi put, koji možda nije lakši, ali koji te čini ispravnim u smislu da nikada ne lažeš, ne kradeš, ne radiš drugima ono što ne želiš da oni tebi rade, da nikada ne otežavaš bilo čiji životni put, nego da si uvek spreman da druge saslušaš, da im pomogneš, da ih razumeš i, pre svega, voliš.

Kakvu Branku je izgradila gluma, a kakvu život? Da li ste bili dovoljno ranjeni da biste mogli da budete srećni? 

Kako je u pitanju jedna ista Branka, verujem da su me i život i gluma na neki vrlo sličan način hranili. Veoma rano sam počela da se bavim ovim poslom, tako da sam nekako iz potpunog neznanja nasumice nalazila svoj put, i ta detinjastost koju imam mi je pomogla da igram sve te igre i da verujem da sam u datoj situaciji. Pomoglo mi je i to što imam saosećajnost za druge, za ljudske vrline i mane. Sve to hrani moje biće i čini da lakše mogu da se srodim sa likovima koje igram. Možda je ta detinja duša upravo ono što je opstalo kroz sve ove godine, pomaže mi u glumi, a život čini lakšim, lepšim i zaigranijim.

Foto: tv printscreen

Gotovo je nemoguće nabrojati bogatstvo vašeg umetničkog opusa. Šta mu još uvek nedostaje, a šta iz te riznice izdvajate kao najvrednije?

Najvrednije u mom glumačkom opusu je mogućnost da se bavim ovim poslom dok god sam živa. Imamo naše divne glumce koji igraju i u svojim devedesetim. Njihovo trajanje je moj san. Neki projekti su mi bliski zbog ljudi sa kojima sam glumila a kojih više nema, neki su mi dragoceni zbog toga što sam mnogo naučila u toku saradnje sa rediteljima. Postoje i oni koji su mi dobra lekcija zato što nisu bili dovoljno dobri, pa sam na svojim greškama, kroz prihvatanje uloge u lošem scenariju, uprkos instinktu koji mi je govorio da to ne treba da radim, mnogo naučila. Svako iskustvo je dobra škola.

Uspeh, slavu, veliko ime, značajna ostvarenja u inostranstvu, nagrade, trajanje, ugled, ljubav publike i poštovanje kolega imate. Šta je mnogo važnije od toga, bez čega sve to ne bi bilo toliko važno? 

Meni lično je najvažnije da znam da sam bila dobra mama i dobar drug. U svom poslu mnogo više volim proces stvaranja i rada na bilo kom projektu nego bilo kakve promocije. Publicitet je sav na površini, dok kroz taj proces stvaranja učite o sebi i drugima, i imate šansu da postanete bolja verzija sebe samog.

Foto: Tanjug

Šta uvek iznova donosi povratak u Beograd, a šta povratak sebi? Kakve slike, kakve emocije, kakve uspomene i priče, kakvu vas?

Povratak u Beograd je uvek povratak kući. To je grad čije ulice volim, beogradski asfalt je mesto na kom se stvarno osećam kao svoj na svome. Imam beskrajno mnogo ljubavi za prijatelje koji žive ovde, kao i za kolege, jer mislim da smo izuzetno talentovani i zaigrani u svojoj strasti prema životu i našoj profesiji.

Oduvek nosite osmeh i radost u očima i na licu, blagost, toplinu i jednu divnu energiju. Čini se da sa zrelošću one postaju još vidljivije. Na koji način ih čuvate, negujete i obnavljate i koliko su suštinski odraz vašeg bića, koji vas u potpunosti oslikava?

Zahvalna sam na ovim rečima i drago mi je što se to primećuje. Nikada nisam proračunata, ne poredim se sa drugima, nisam savršena, niti verujem da to postoji. Pokušavam da svesno obuzdam svoje loše instinkte, i uvek se trudim da nađem lepotu u svemu oko sebe. Pokušavam da pronađem radost u malim stvarima, dečjem osmehu, u lepoj muzici, u dobrim pozorišnim predstavama, kvalitetnoj poeziji, u momentima neke ljudske razmene. Nedavno sam sebe uhvatila kako se na aerodromu radujem zbog ljudi koje ne poznajem, a koji se sreću i raduju jedni drugima. Sve što je ljubavno, lepo, plemenito i radosno me oplemenjuje, i iz svega toga, čini mi se, crpim svoju radost i hranim dušu.

Da li vas sve te emocije, i šta još pored njih, vode i u glumačkom procesu?

Dobar tekst vam daje mnogo, kako vas drugi likovi vide i kako se prema vašem liku ophode, takođe su dragocene informacije u građenju uloge. Nisam glumac tehničar koji unapred planira do detalja šta će uraditi, više sam neko ko se energetski „ukači“ u stanje lika, i u instinktivnom otkrivanju nečije duše to osećanje me vodi i pomaže mi. Umem da slušam svoju intuiciju i dobro čitam ljudsko ponašanje, čak i neke skrivene geste kao što su neiskrenost, sakrivanje tuge ili istine, govor tela… Posao nam je da razumemo ljudsku prirodu, pa posle toliko godina bavljenja glumom mislim da sam naučila kako da čitam znake.

Foto: Novak Đurović

Na koji način čitate sebe i čime ispisujete stranice u knjizi svog života i svoje umetnosti?

Lakše je čitati druge nego sebe, naravno. Nekada mi je trebalo više godina da nazovem neke stvari pravim imenom. Pokušavam da živim u istini i da ne lažem, ni u životu, ni u glumi. A duša je nežna, pa se trudim da takva i ostane i da živim tako da mogu da je namirim i u velikim tugama i u trenucima sreće.

Šta ostaje posle tuge u toj nežnoj duši?

Naše tuge i boli nas oplemenjuju, baš kao i trenuci velike radosti. Kada nam zauvek odu dragoceni prijatelji, najmiliji članovi porodice, naravno da je isprva sve što osećamo tuga, bes i nerazumevanje usuda koji ih je odneo, ali ako uspemo da ispunimo svu tu strašnu prazninu ljubavlju koju smo za njih osećali i svim lepim trenucima koje smo proveli zajedno, dolazi do sporog vidanja tih rana, možemo da lagano krenemo dalje, i da znamo da će svi oni zapravo uvek biti sa nama, nikad više u opipljivom obliku, već kao bezvremenski izvori najlepšeg što smo umeli da damo i primimo.

Šta uvek nosite u koferu svog srca i iz njega darujete?

U koferu svog srca uvek nosim zahvalnost na svemu, blagost i ljubav za mile i drage.

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.