OVACIJE ZA POŽAREVAČKI ANSAMBL! Ožalošćena porodica izvedena u Teatru Vuk!

Samo Bog zna zašto nam se neka pozorišna predstava sviđa a druga ne

Ali u toj hirovitoj izmaglici naših uzbuđenja, misli i osećanja, leži snaga pozorišta: slavni glumci, sjajni reditelji i veliki teatri nikako nemaju zagarantovan uspeh a od malih pozorišta ne treba unapred okretati glavu, jer i na pozornici i u životu nikada ne znamo gde se kriju putokazi naše sudbine i smisla našeg postojanja, piše pozorišni kritičar Bojan Munjin.

Takvo jedno malo pozorište, daleko od svetla velegrada i glamura ovog prilično razmaženog vremena je pozorište „Milivoje Živanović“ iz Požarevca koje nam se pre neki dan predstavilo u beogradskom Teatru Vuk svojom predstavom „Ožalošćena porodica“ u režiji Dragane Stojanović.

Gledali smo na desetine verzija ovog Nušićevog svima poznatog komada i one su uglavnom uvek bile iste: neka daleka rodbina koja nije ni luk jela ni luk mirisala, nateže se nabreklih žila oko ostavštine pokojnika, a mi se slatko smejemo tim njihovim šarmantnim slabostima i veselim kalamburama oko pokojnikovog testamenta.

Ovo je potpuno drugačija „Ožalošćena porodica“ od svih ostalih i u tome je njena jedinstvena vrednost. Požarevačka predstava, kao neka luda kombinacija najmračnijeg Čehova i najmorbidnijeg Kventina Tarantina, najdublja je i najtačnija analiza onoga šta mi zapravo jesmo. Ovakva „Ožalošćena porodica“ pokazuje da kada se sa nas oljušte slojevi veštačke pristojnosti i prigodnog altruizma, mi se pojavljujemo, baš tako, kao mala, zla i brutalna bića iz mraka koja su, zarad i najsitnijeg ličnog interesa, u stanju da izgrizu i majčino srce i ruku koja ih hrani.

Zato hladna i ogoljena scena ove predstave, sa zastorima mračnim kao najdublji bunar, deluje kao jezoviti prizor iz podzemnog sveta, dok junaci ožalošćene porodice besomučno bauljaju okolo i rade jedni drugima o glavi, ne bi li se domogli tih svojih trideset srebrnjaka, za koje misle da će promeniti sve. Dok sjajni požarevački glumački ansambl tu ožalošćenu porodicu igra kao nakupinu olinjalih sitnih švercera i patoloških tipova, u ovoj predstavi nema ni gram komike ni smeha od usta do usta.

Požarevačka „Ožalošćena porodica“ svoju punu radijaciju postiže tek kada se vratimo kući. Zar smo toliko jadni i bedni; mi, naše komšije, prijatelji i rođaci?

Da, nažalost jesmo. Prodaćemo dušu đavolu, samo je pitanje za koji iznos. Nema puno predstava koje tako uverljivo pretvaraju laku komediju u crnu tragediju, ali, ova „Ožalošćena porodica“ ne ubija u pojam nego, slikajući našu metafizičku suštinu takvu kakva jeste, ostavlja jedna vrata odškrinuta.

Znamo kakvi smo; sebični, svadljivi i pohlepni, ali uvek, baš uvek, možemo pogledati i u neku lepšu stvarnost i odreći se svega toga bizarnog i plesnjivog pa i samih sebe ako treba. To je velika poruka ove 'Ožalošćene porodice' u režiji Dragane Stojanović i jednog malog i vrednog pozorišta, iz Požarevca, napisao je pozorišni kritičar Bojan Munjin.