INFARKT JE BIO ZNAK DA MORAM DA SE SMIRIM Nele Karajlić ogolio dušu u prvoj velikoj životnoj ispovesti za HIT

Glumac Nele Krajlić je u svojoj velikoj životnoj ispovesti otkrio da je preterivao sa koncertima, cigaretama, pivom i nespavanjem, te da je takav način života uticao na njegovo srce, a otkrio je i detalje o svom detinjstvu, bendu "Zabranjeno pušenje", ljubavi sa svojom suprugom i gubitku najmilijih.

Nele Karajlić (59) kaže da je život promenio iz korena posle infarkta koji je preživeo 2011. godine. Poznati muzičar, glumac i pisac bio je na pijaci, kada je odjednom osetio jak bol u stomaku i grudnom košu, i ne sluteći da je to zapravo srčani udar.

Foto: Novak Đurović

- Putovanja, koncerti, cigarete, pivo, nespavanje, različite vremenske zone - sve je to uticalo na moje srce. Najbliži su mi govorili da izgledam kao leš, a ja im nisam verovao. Trebalo je da me opali jedan malj u glavu, tačnije u srce, da bih shvatio da nisam svemoguć. Tog prepodneva kada sam doživeo srčani udar, iznenadio sam samog sebe koliko sam u trenutku napada delovao prilično razumno, iako sam po prirodi paničar. Situacija je bila toliko ozbiljna da nije bilo vremena za paniku. Čim sam osetio bol, otišao sam do Hitne pomoći i objasnio lekarima šta osećam, a zahvaljujući njihovoj pravovremenoj reakciji, preživeo sam - priča Nele na početku razgovora za Hit.

Posle infarkta je shvatio da mora da "povuče ručnu" i uspori tempo.

- To je bio znak da sam preterao i da je došlo vreme da se malo smirim. Posle toliko nastupa po svetu, povlačenje sa scene mi nije teško palo, koliko mi je teško pala pomisao da sam završio jednu epizodu u životu. Sve bolesti srca vuku na depresiju, pa se ta dva elementa trude da slome svačiji duh - kaže naš sagovornik i dodaje da je tada odlučio da počne da piše svoj prvi roman:

- Da bih se odbranio od potpunog poraza, počeo sam da pišem. Da nisam imao problema sa srcem, nikada ne bih napisao roman "Fajront u Sarajevu". Taj roman sam hteo da napišem još početkom dvehiljaditih, ali silne turneje, koncerti i albumi jednostavno mi nisu dozvoljavali. Mogu da pišem samo kad se sve oko mene stiša.

Zbog infarkta je odlučio da ostavi i pušenje:

- Počeo sam kasno da pušim, tek u vojsci. Da nisam počeo tada, u 18. godini, verovatno ne bih pušio uopšte. Postao sam strastveni pušač, i to sam bio sve do 22. maja 2011. Tada sam zapalio poslednju cigaretu. Pušenje sam ostavio ne zbog snažne volje, već zbog toga što je srce na trenutak prestalo da kuca.

Nestašno dete

Nele je još kao dečak bio nestašan, pa svoje detinjstvo i odrastanje u rodnom Sarajevu pamti po mnogim dogodovštinama:

- Moje detinjstvo je vezano za zvuke sarajevskog naselja Koševo. Graja dece, lavež pasa, huk navijača sa obližnjeg stadiona, tup udarac lopte o zid... Bilo je to odrastanje u gomili, čoporu, uvek interesantno i radosno. Bezbrižno, kao i svako detinjstvo. Nisam bio nestašniji od bilo kod drugog deteta za taj uzrast, ali sam uvek pokušavao da budem u centru pažnje. Bio sam nizak i mršav, pa mi je uvek bila potrebna neka dodatna aktivnost da se nametnem. Kasnije, tokom studija na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, dobio sam nadimak Doktor jer nisam usta zatvarao, imao sam sud i mišljenje na svaku temu.

Nele je odrastao u porodici prosvetnih radnika, a majka Vera i otac Srđan njegovom mlađem bratu Draženu i njemu bili su podrška u svemu:

Foto: Novak Đurović

- Otac je radio na Filozofskom fakultetu, a majka u SUP-u. Živeli smo mirno i stabilno, a brat i ja smo od njih dobijali samo ljubav. Moj otac je bio omiljen u Sarajevu jer je svakome pružao veliku pažnju, od auto-mehaničara do akademika. U tadašnjoj SFRJ teško da je bilo nekog ko nije imao novca da sebi priušti najosnovnije stvari. U mom vaspitanju materijalno nije imalo nikakvog značaja, pa samim tim nikada nisam imao osećaj nedostajanja nečega. Živelo se za drugarstvo i zajedništvo, pa su bratovljevi i moji prohtevi bili veoma skromni.

Nele je 1969. godine upisao osnovnu školu u Sarajevu i obožavao je da uči.

- Nikada u školi nisam video neprijatelja. Istina, bilo mi je puno srce kada se neki čas otkaže, ali je škola ipak bila mesto druženja i novih prijateljstava. Bio sam dobar učenik, ali ne zato što nisam hteo da budem odličan, već zato što mi je to teško polazilo za rukom. Roditelji su me upisali u osnovnu muzičku školu, a zanimalo me je sve osim muzike. Bez velikih problema napustio sam je nakon četvrte godine jer mi je bilo važnije da trčim za loptom nego da sedim za klavirom.

Retke ptice

U Sarajevu je 1977. godine upisao Drugu gimnaziju, koja mu je ostala u najlepšem sećanju.

- Više od dve trećine mojih drugova postali su "biseri rasuti po celom svetu". Uglavnom su se svi snašli i postali priznati, poznati i bogati. Više nemamo rodni grad, ali imamo doktore, pravnike, umetnike, biznismene, građevince, arhitekte po celom svetu. Kad sam ja bio klinac, devojke su volele dečake koji su znali da recituju ili diskutuju o knjigama, a ne one koji imaju para. Postojalo je nešto drugo što je merilo bogatstvo, a to nisu bili ni novac, ni kola, ni odeća.

Nele je još u gimnaziji upoznao svoju sadašnju suprugu Sanju.

- Nas dvoje smo bili drugovi iz razreda. Tih godina je bila popularna televizijska dokumentarna serija "Opstanak", koja je bila posvećena ugroženim vrstama životinja. U njoj sam čuo da pojedine ptice traže partnere po pesmi koju pevaju. Tako nekako smo se pronašli moja supruga i ja. Mi smo ta retka vrsta ptice.

Sanja i Nenad su zajedno duže od 40 godina, a iz velike ljubavi dobili su ćerku Janu i sina Srđana.

- Nema lepšeg dara od rođenja deteta. Oni su me naučili da brže razmišljam, više radim i volim. Naša deca su velika i svako je otišao na svoju stranu, ali imam osećaj da našu kuću još doživljavaju kao svoje gnezdo.

Mama krstila bend

Pored toga što je u gimnaziji pronašao ljubav za ceo život, Nele je u tom periodu osnovao i bend "Zabranjeno pušenje".

Foto: Aleksandar Jovanović Cile

- Moji prijatelji Sejo, Gaja i ja svirali smo godinu-dve pre nego što je grupa dobila ime "Zabranjeno pušenje". Vežbali smo kod mene i kod Gaje u kući jer smo obojica imali klavir. Sejo je svirao gitaru i svaki novi akord koji on nauči ubacivali smo u novu pesmu. Tek krajem treće godine gimnazije napravili smo svoj podrum za vežbanje i nazvali ga "Zaborav". Na par dana pred prvu svirku dali smo ime grupi. Moja majka ušla je u zadimljenu prostoriju baš u trenutku kada smo predlagali ime bendu. Ušla je i rekla: "Ovde mora biti zabranjeno pušenje!" To je bilo dovoljno da to ime uzmemo zauvek.

Uvek britkog jezika, Nele je tokom jednog koncerta 1984. godine imao veliki problem zbog opaske na račun tadašnjeg predsednika SFRJ Josipa Broza Tita.

- Tokom nastupa prestalo je da radi pojačalo marke "maršal". Tada sam pred publikom uzviknuo: "Crko maršal!" Od tadašnje vlasti to se protumačilo kao provokacija upućena Titu. Nakon toga krenula je medijska hajka protiv mog benda i mene.

Uporedo sa bendom, Nele je pokrenuo i čuvenu emisiju "Top-lista nadrealista", koja je u početku išla na radiju.

- Ona je nastala kao rezultat zabave koju je tadašnja sarajevska srednjoškolska omladina pravila da bi "rekla" nešto o svetu koji je okružuje. Za njenu afirmaciju ključnu ulogu imao je Boro Kontić, tadašnji urednik emisije "Primus" na Drugom programu Radio Sarajeva. On je imao hrabrosti da u svoju emisiju pozove klince koji se nisu libili da kažu svoje mišljenje. Gimnazijalski šarm koji nas je krasio vrlo brzo je osvojio srca svih onih koji su subotom slušali "Nadrealiste", pa je bilo samo pitanje vremena kada će se ta emisija prebaciti na televiziju.

Metafora za ceo svet

Ratovi i raspad SFRJ naterali su Neleta da se sa porodicom preseli u Beograd.

- Potrebu da odem iz Sarajeva osetio sam mnogo pre početka rata. Izbori 1990. godine jasno su mi pokazali da budućnost nije blistava i da tamo nema neke velike sreće. Ostao sam još godinu i po dana zbog snimanja poslednje sezone serije "Top-lista nadrealista", u kojoj sam hteo da ispričam sve ono što sam imao na umu o budućim danima - priča Karajlić i dodaje da se više nikada ne bi vratio u rodni grad:

- Sarajevo u kojem sam odrastao i ovo sada nemaju baš nekih dodirnih tačaka, što je i prirodno. Verovatno bismo se udaljili jedni od drugih i da nije bilo rata. Nije samo to uzrok našeg konflikta. Sarajevo iz naših pesama i skečeva "Nadrealista" nije ono realno, stvarno koje je tada postojalo, već je bilo plod naše mašte. Nama je Sarajevo služilo kao metafora za ceo svet.

U Beogradu mu na početku nije bilo lako, ali se brzo snašao.

- Dobar deo moje rodbine je iz tog grada, a i bio sam poznat u celoj Jugoslaviji, pa mi je to sve olakšalo. Međutim, nije bilo jednostavno ponovo izgraditi kuću, ali je bilo lepo kako su me moji prijatelji toplo dočekali i pomogli u toj "tranziciji". Rambo Amadeus je bio veoma požrtvovan i našao mi se. Uvek ću mu ostati zahvalan i svima koji su me oberučke dočekali.

Početkom devedesetih, tačnije 1993. godine, Nele zajedno sa Emirom Kusturicom osniva bend "No smoking orkestra".

- Period proveden sa Emirom bez sumnje je najuzbudljiviji deo moje karijere, dosad. London, Pariz, Njujork, Bejrut, Moskva, Tokio i Buenos Ajres samo su neki od gradova u kojima smo svirali i širili dobre vibracije - kaže Karajlić, koji nije hteo da objašnjava zbog čega više nije u prijateljskim odnosima sa slavnim rediteljem:

- Posle 12 godina zajedničkog rada došlo je do zamora. Čovek treba da bude spreman na promene. Svako je krenuo svojim putem, ali se s ponosom sećam tog perioda.

Nele i Kusta su 1995. godine sarađivali i u filmu "Andergraund". Nele taj projekat pamti kao jedan od najboljih u svojoj karijeri.

- Taj film smo snimali skoro dve godine. Voleo sam da sedim sa Borom Todorovićem. On je bio najduhovitiji čovek koga sam ikad upoznao. Sa Batom Stojkovićem sam danima igrao šah, sa Žikom Todorovićem sam slušao muziku i razmenjivao ploče, a Slavko Štimac mi je otkrio rusku ezoteriju. S obzirom na to da smo dugo snimali taj film, zbližili smo se kao da smo bili u vojsci.

Izgubio najmilije

Nele je pre četiri godine doživeo drugi najteži udarac u životu jer je tada izgubio dve najvažnije osobe u životu.

Foto: Insajder/Novak Đurović

- Preminuo mi je brat Dražen. Njegov odlazak ubedljivo mi je bio najteži udarac koji sam primio. Iste godine umrla je i moja majka, pa se ta 2018. briše iz mog sećanja. Takve gubitke čovek ne može da prebrodi, ali nauči da živi sa tim, sećajući se svih onih lepih trenutaka koje je proveo sa onima kojih više nema.

Karajlić, i pored toga što je više od 40 godina u poslu i što je proputovao ceo svet, ne planira da se skrasi.

- Nekoliko puta sam već bio u penziji. Prvi put nakon početka rata, drugi put posle srčanih problema. Ali đavo mi nije dao mira. Jednostavno, u meni je sve vrilo. Očigledno, nisam čovek za penziju, iako mi život pisca, povučenog od javnosti, daleko od civilizacije, predstavlja ideal. Pripremam veliki koncertni spektakl sa Stefanom Milenkovićem, koji ćemo održati 21. juna na "Tašmajdanu". Ovo proleće biće jedno od najuzbudljivijih u životu.

POGLEDAJTE INFORMEROVU EMISIJU "DO KOSKE SA JOVANOM JEREMIĆ":