GLUMCI OTKRIVAJU ŠTA NAS OČEKUJE U PREDSTAVI "TRAMVAJ ZVANI ŽELJA"! Branka Katić: Mi se međusobno volimo!

Danas je održana konferencija za medije za predstavu "Tramvaj zvani želja", koja će premijerno biti prikazana 3. septembra u Beogradskom dramskom pozorištu

Na konferenciji su se pojavili poznati glumci, a među njima bila je i Branka Katić koja se obratila medijima.

Foto: printscreen

- Imamo sreću da smo predstavu odigrali već sedam puta pred publikom, tako da u ovu premijeru idemo uigraniji nego ikad. Mislim da smo jedna dobra grupa glumaca koja se međusobno poštuje i voli, u takvoj atmosferi je mnogo lakše raditi - rekla je glumica, dok se njen kolega Miloš Petrović Trojpec nadovezao na njene reči i otkrio da je njemu prva saradnja sa Lenkom Udovički.

- Meni je ovo prva saradnja sa Lenkom Uduvički i veoma sam srećan zbog toga, u nekim trenucima nam je bilo naporno ali suštinski smo imali vrlo dobar proces. Zahvaljujem se njoj na strpljenju i ljubavi koju nam je dala - rekao je glumac.

Foto: printscreen

U videu ispod možete pogledati ostatak konferencije sa glumicom Brankom Katić:

Evo šta nam je još otkrio glumac Miloš Petrović Trojpec:

"Tramvaj zvani želja" dramsko je delo koje je literarna faktografija svrstala među klasike gotovo u trenutku njegovog nastanka, učinivši tako verovatno njegovu tadašnju aktuelnost svevremenom i otvorenom prepoznavanju i danas i ovde. Tenesi Vilijams je pisac koji već 1948. za ovu dramu dobija Pulicerovu nagradu, prvu od čak tri. Uspeh u teatru je izvestan u režiji Elie Kazana, a nekoliko godina kasnije isti reditelj prema tom delu snima i kultni film. Vilijams u vožnji našim Tramvajem progovara glasnim jezikom o temama koje su ga mučile, o slabostima koje su bile sastavni deo njegove egzistencije: mentalna labilnost, homoseksualnost, alkoholizam. I upravo ta, od Čehova nasleđena, upornost dozvolila je da ono pojedinačno, ako je od majstorskog pera odabrano i opisano, postane opše mesto i naš zajednički problem. Stoga ga oslanjanje na otkrivanje stanja ljudske duše, intimne drame svojih junaka, njihova emotivna previranja – čine aktuelnim svakom vremenu pa tako i ovom našem. U ovome se Tramvaju problematizuju i neka danas vrlo važna pitanja, pitanja koja se tiču položaja žene u savremenom društvu. Vilijams bi, da je danas naš stvarni, a ne samo literarni savremenik bio poznat i priznat zagovornik ženske emancipacije. Naime, vrlo je jasno i nedvosmisleno sredinom prošlog veka ovim tekstom otvorio pitanje: može li jedna žena opstati u svetu krajnjeg materijalizma, u gotovo histeričnim okolnostima koje melju naše živote. Blanš kaže: “Namerna okrutnost se ne može oprostiti”. A naš je svet, nažalost, postao još okrutniji. No osim hrabrosti da progovori o zabranjenom, osim sposobnosti da nas natera da prepoznamo probleme likova koji ga s nama nesebično dele, on govori o trenutku kada jedno vreme zauvek prolazi i nestaje, a drugo, novo, dolazi. U ono je doba Vilijams pisao o odumiranju jedne klase (Blanš) i stvaranju nove (Stenli), o onima kojim uspevaju obaviti transfer i preživjeti (Stela), o nastajanju novog poretka vrednosti.

Foto: printscreen

Danas smo i te kako svesni vremena promena koje nas je, kako se istorija uvek spretno pobrine, zateklo nespremne i u tim se haotično raspoređenim situacijama naš red vožnje pretvara u paniku i nered. Sukob starog i novog očitava se pre svega i kao sukob dva svetonazora. Imamo li mi pravo verovati da iluzija može biti sastavni deo života, da još uvek ima mesta za ljubav u ovome svetu koje se odriče, stidi emocija. Iluzije su nam ukinute, potreba za “begom iz stvarnosti u kojoj se ne osećamo ugodno” osujećena.
A kako Pisac kaže:”Ljudi lakše prebole ako im oduzmete novac, nego iluzije”.