GODINAMA IDE NA TERAPIJE! Milan Marić progovorio o posetama psihologu: Oprostio sam sebi greške!

Popularni glumac Milan Marić ne voli da govori o svom privatnom životu, ali je sada priznao da posećuje psihoterapeuta godinama iz razloga što želi da ukaže na značaj terapije ove vrste. Marić je u ispovesti kod Slavice Đukić Dejanović u emisiji govorio o svom detinjstvu i razlozima da se obrati psihologu.

Milan je televizijskoj publici postao poznat posle serije "Nemanjići", da bi istu tu publiku potpuno osvojio u seriji "Državni službenik", njegova uloga u filmu "Toma" u kom tumači lik Tome Zdravkovića je takođe veoma zapažena, a put tih i mnogih drugih pozorišnih uloga počeo je zapravo još u obdaništu, te se to nastavilo u školi, a onda kasnije i u bežanju sa časova kada je odlazio upravo u pozorište koje je u tinejdžerskom dobu za njega bilo utočište i mesto gde se oseća dobro. Kao mali Milan je voleo i sport, u jednom trenutko kako je sam izjavio žonglirao je između tri sporta te su očekivanja bila da će on upravo krenuti tim putem, ali kako je profesorka doktorka u emisiji "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović" rekla, došlo je i do možda sudbinske povrede koja ga je opredelila za glumu.

Foto: ATAIMAGES

- I ja sam mislio da ću se baviti sportom, i nekako čitavo moje okruženje je zapravo u porodici više bilo naklonjeno sportu nego pozorištu, umetnosti. Nekako, to je bio logičan izbor, uz te školske, obavezne aktivnosti, razvila se ljubav prema sportu kao vannastavnoj aktivnosti, hobiju. Fudbal je bio moja prva ljubav, želeo sam da probam i odbojku, pa sam ostao i na odbojci, pa plivanje, pa sam ostao i na plivanju i onda sam paralelno žonglirao sa ta tri sporta ali negde u svemu tome se desila ta situacija sa šklolicom glume u osnovnoj školi. Moja mama voli da priča o tome kako sam ja to pokrenuo, a zapravo to i jeste istina. Bio je da li Sveti Sava ili dan škole, ne mogu da se setim i ja sam na nekoj mašini za kucanje, otkucao poziv na kasting, da se pravi škola glume u našoj školi i to je tako krenulo sa našim učiteljima - kaže Milan Marić kroz smeh prisećajući se tog događaja iz detinjstva i nastavlja:

- To je meni bilo užasno interesantno, tu sam već počeo, ne mogu da kažem da se lomim jer ja nisam na taj način uopšte razmišljao o glumi, nisam imao nikoga u okruženju sa kim bih na taj način mogao da porazgovaram o glumi, nekoga ko je mogao da mi na drugačiji način otvori vidik, uopšte ideju da se bavim glumom. Mene je nešto privuklo. Baš na terapiji kada sam se vraćao unazad i razmišljao šta je to što je bilo negde presudno, da li postoji neki momenat kada sam ja odlučio da se bavim glumom, on ne postoji kao takav, ja sam sad rešio.

Milan se prisetio i situacije iz osnovne škole u kojoj je već bilo jasno da će poći putem kojim danas ide, putem glume.

- Ima ta jedna situacija to je ista ta osnovna škola i svečana sala gde bi se igrale te predstavice. Na velikom odmoru, ta svečana sala ima velika harmonika vrata koja se po potrebi otvore i zatvore, i to je bilo odškrinuto nekih metar-metar i po mi smo išli, ja sam ušao da vidim šta tu ima... Nije bilo ničega unutra, svetla su bila pogašena, ali ja se sećam te slike i tog osećaja u stomaku kada vidim tu scenu koja je obasjana samo prirodnim svetlom, nisu popaljeni ni reflektori ni svetla. Nekako, taj scenski mrak, sada kad vratim film je drugačiji od onog mraka kog se deca plaše. On je meni bio užasno zanimljiv i uzbudljiv. I dan danas kada imam krizu sam sa sobom ali moram da igram predstavu ili kada nisam dobre volje, a moram da igram predstavu ili bilo šta što mi se dešava što remeti neki pokušaj mog mira unutrašnjeg, ja umem da odem u pozorište malo ranije i da sedenem da gledam iz vizure publike na taj scenski mrak. To je stvarno mesto koje iako deluje mračno i ta kocka deluje tako čudna ona je suštinski neko mesto gde neki snovi počinju, gde počinje neka igra gde mi otključavamo ono što se u psihologiji zove dete u nama.

Foto: Alekasandar Jovanović Cile

Poznati glumac progovorio je i o uticaju pozorišta na njegovo detinjstvo:

- Pozorište je meni zaista u tom pubertetskom trenutku mog života bilo neki beg i neko mesto gde sam se ja osećao ispunjenim i gde su sva moja čula i tog hormonskog disbalansa koji se događa svima nama kada prolazimo kroz pubertet i tog fizičkog disbalansa i psihičkog i emotivnog nekako to je tamo bilo logično da se osećam dobro - kaže Milan koji je otkrio kada je odustao od sporta. 

- Trenutak u kom definitvno odustajem od sporta jeste možda taj sudbinski događaj povreda noge na treningu i zapravo ja sam bio primoran da se na neko vreme distanciram od sporta, ali već u tom trenutku je meni bila glava negde potpuno drugde ja više nisam bio svim srcem u sportu - kaže Milan koji priznaje da se nikada nije pokajao što je krenuo ovim putem uprkos dilemama koje i dan danas ima.

Milan kaže i da je veoma bitno da roditelji čuju i osete šta njihovo dete želi, a na pitanje da li misli da su roditelji bili više negujući ili kritični kaže:

- Negujući definitvno. Mislim da su oni uspeli lepo da me vaspitaju i da sve neke vrednosti koje dan danas imam zahvaljujući njihovom vaspitanju i neke stvari koje su oni u meni usadili na tome sam im beskrajno zahvalan. Naravno, trenutak u kom sam ja odrastao je trenutak društvenog ludila, to su devedesete godine, ja sam srećan što su uspeli na neki način, kroz sav taj haos koji su oni zapravo na svojim plećima najviše osetili da nekako naprave neku tampon zonu da to ne pređe punom merom na nas. Ja sam im beskarajno zahvalan na tome i ponosan. Oni su stvarno negde moji heroji zbog toga što nisu dozvolili da pređe na nas to sve što se dešava oko njih i što se dešavalo ljudima tih godina, napravili su neku bezbednu zonu u kojoj sam ja mogao ne neki način da odrastam. Napravili su prostor u kom sam ja mogao da budem dete.

Mama vaspitačica, a tata koji je imao privatan biznis Milanu su omgućili to odrastanje o kome je pričao, a on je njih u nekim trenucima pokušao da poštedi nekih negativnih stvari.

- Ja verujem da njima nije bilo lako sa mnom - kaže sa osmehom Milan i nastavlja:

- Na način na koji su oni umeli su oni meni pružali podršku. Trenutak kada sam doneo odluku da želim da odem i probam da živim samostalno to je trenutak na fakultetu druga ili treća godina. Od tada, do dana današnjeg, evo nekih dvanaest godina je to tako. Meni je bilo bitno da napravim taj korak i da probam da se osamostalim. Tada sam negde i naučio šta znači život i to je jedna odluka na koju sam dosta ponosan. To je odluka koja je došla iz stomaka, intuitivno da je to za mene najbolje i zaista jeste bila najbolja odluka. To nije bila laka odluka, ja sam nekako pokušao zaista da živim sam, ne da mi oni finansiraju život van njih nego da probam prosto da živim sam - kaže Milan.

Popularni glumac ne krije da ide kod psihoterapeuta već dugi niz godina.

- Kada pokušavam da objasnim terapiju dobiti su mnogostruke. To ne ide na brzinu ali ta vrsta rada na sebi kao rezlutat ima poboljšanje životnog standarda ali u doživljaju sa samim sobom. To je nešto što je neprocenjivo i što ne može da kupi ni uspeh na profesionalnom planu, ni uspeh na emotivnom planu. Nije redak slučaj, a onda ljudi kao paradoks svega toga tada najviše ćute, ide im dobro na poslu, imaju uspešan emotivni odnos, sve je u redu sa članovima porodice, a oni se ne osećaju dobro, e onda iz nekog osećaja stida i srama, gde ja smem da kažem da mi nije dobro kad imam i ovo i ovo i ovo. To je opasna zamka. Taj rad nije brzinski, nije varijanta gde vi dođete jedanput, vi kupite terapiju, popijete i gotovo, vi ste druga osoba. Vrlo brzo osetite benefite toga, vrlo brzo se desi da ponovo želite da se vratite - kaže Milan koji smatra da se o mentalnom zdravlju slabo govori kod nas.

Foto: Alekasandar Jovanović Cile

- Ja pričam o terapiji iz prostog razloga što mislim da ni u našem obrazovnom sistemu ni na javnoj sceni se ne govori dovoljno o tome i da je mentalno zdravlje još uvek nažalost i dalje tabu tema. U trenutku kada sam ja krenuo, to je pre nekih sedam, osam, devet godina do danas, mnogo se promenila atmosfera što se tiče odnosa prema ideji terapije uopšte i zbog toga sam mnogo srećan. Osećam moralnu etičku dužnost da kao neko ko je prošao neku fazu terapije i osetio to što je osetio, ja sam osetio promene i sagledao sebe iz nekog drugog ugla i oprostio sebi neke greške i razumeo sebe u nekim postupcima i delimično olakšao sebi život - priča glumac koji smatra da upravo zbog toga što je rođen devedesete godine je u mnogo čemu oštećen.

- Šalim se kada pričam sa mlađim kolegama i koleginicama koji su rođeni posle 2000. Kažem im, verujte, mi svi rođeni pre smo sa PTSP i dužnost moje generacije je da napravi jednu tampon zonu između ovih mladih i čitave generacije pre '90. Ja im stalno govorim: "Nemojte ništa da nas slušate, mi svi govorimo iz traume, ove ili one. Mi smo svi na neki način oštećeni, neko manje, neko više, neko se bolje nosi sa tim, neko se gore nosi sa tim, ali smo mi svi oštećeni. Naša iskustva su traumatična u manjoj ili većoj meri. Mi nismo čisti. I nemojte da nas slušate".

Milan Marić je poznat kao neko ko čuva svoju intimu i o čijem se privatnom životu malo toga zna.

- Mislim da to što sam javna ličnost nisam javna svojina i da prosto meni za moj posao moj intimni svet je neophodan, ja želim da ga čuvam, ne zato što je poseban, nije, niti se tu dešava nešto ne znam šta, niti nešto da ja pravim neku misteriju, ne naprotiv, nego prosto taj intiman svet imam jedan i moj je i nekako želim da ga čuvam sa svim tim ljudima koji su deo tog intimnog sveta. To je bilo spontano, nije to stvar olduke bila. Sa druge strane ne mislim da je neophodno da kao glumac i javna ličnost mlataram svojim životom - kaže Milan Marić.