FALILI SU MI ZAGRLJAJI I RAZGVORI SA OCEM! Iva Štrljić u svojoj životnoj ispovesti progovorila o najbolnijoj temi

Iva Štrljić ispričala je da je razvod majke Slavice i oca Milana bio jako mučan za nju, kao i da ju je zauvek ranio i dosta promenio, a iz tog perioda ništa ne želi da pamti, jer smatra da je tako lakše i lepše.

Iva Štrljić kaže da su joj posle razvoda roditelja falili razgovori sa ocem i njegov zagrljaj! Poznata glumica, koja se posebno proslavila ulogom Dijane Erski u seriji "Igra sudbine", doživela je težak životni udarac kad su joj se majka Slavica i otac Milan Štrljić razveli.

Foto: Foto: Aleksandar Kovačević

Težak period

Ona je u ispovesti za Hit ispričala da je nakon raspada porodice ostala uskraćena za mnoge stvari, čak i one najjednostavnije, poput razgovora između oca i ćerke.

- Pred kraj osnovne škole u mom životu se sve promenilo. Počinjao je rat i to je uticalo na moju porodicu i sve što nam se kasnije desilo. Roditelji, otac Milan, koji je glumac, i majka Slavica, koja je bila balerina, počeli su da se udaljavaju jedno od drugog, pa početak devedesetih pamtim po njihovom razvodu, koji sam teško podnela. To je bio mučan period za mene, koji me je zauvek ranio i promenio. Godinama posle toga osećala sam kako rastem s tim bolom. On se s vremenom nije povećavao, ali se nije ni smanjivao. Čamio je prisutan u meni. Zavidila sam koleginicama na fakultetu jer su u teškim trenucima mogle da popričaju sa ocem i lako reše problem. Falili su mi dugi razgovori sa tatom. Imali smo one kraće, telefonske, ali za dobar razgovor važan je i zagrljaj - priča Iva i dodaje da joj je i danas veoma teško da priča o tome:

- I dalje sam mnogo osetljiva kada pričam o njihovom razvodu. Od osnovne škole sam pisala dnevnik, pa sam zabeležila i taj težak period. Međutim, nikad od tada nisam pročitala te strane! Jedva ih se i sećam, jer sam sve to duboko potisnula u sebi. Kad me danas neko pita šta pamtim iz tog perioda, kažem: "Ništa, jer je tako lakše i lepše". Pre ovog intervjua želela sam da se podsetim tog perioda u dnevniku, ali nisam mogla.

Zbog razvoda roditelja glumica ima veliki strah od rastanaka:

- Pribojavam se toga. Zato se trudim da imam dobre odnose sa ljudima i da ih čuvam. Ne ljutim se lako i ne odustajem od njih tek tako. Oni koji su rasli u skladnim porodicama lakše kažu "doviđenja" jer ne misle da je to nešto strašno, čak ume da im bude i sjajno. Kod mene to baš nije tako.

Pre razvoda roditelja Iva je s bratom Lukom uživala punim plućima.

- Rođena sam u Beogradu, u kojem me mnogo ulica, ćoškova, bulevara i parkova podseti na neki važan momenat u životu. Svoje najranije detinjstvo pamtim po mirisima i zagrljajima, po odlascima na filmski set sa tatom i u pozorište s mamom. Moji roditelji su osamdesetih godina dosta radili. Tata je igrao u skoro svakom filmu, a mama u skoro svim predstavama Pozorišta na Terazijama. Najlepše vreme bilo mi je baš to provedeno s njima na poslu. Mog mlađeg brata Luku i mene vaspitavali su tako da se družimo i sa decom koja su rasla slično nama, ali i sa onom koja nisu. Trudili su se da od nas naprave plemenite ljude i na tome sam im zahvalna. Bilo im je bitno da čitam, lepo se izražavam, pravilno sedim i budem aktivna i radoznala. Pošto je moj tata Dalmatinac, leta smo često provodili u Splitu, gde sam rano naučila da plivam. Zaljubljenik sam u plivanje, pa sam i zimi posle škole odlazila na bazen "25. maj". Plivam sa strašću i u vodi mogu da provedem sate. Detinjstvo pamtim i po mojoj baki Bosiljki. Bila je žena koju su svi obožavali, puna života, šaljiva, ali nežna i jednostavna. Nisam išla u vrtić jer me je ona čuvala. Nažalost, više nije živa, ali verujem da oni koje volimo nikad ne odlaze, jer ljubav ne može da se potroši.

Zavolela glumu

Najlepše uspomene nosi iz osnovne škole, koju je pohađala u centru Beograda,

- Upisala sam Osnovnu školu "Kralj Petar Prvi", koja se tada zvala "Braća Ribar". Bio je to jedan od najlepših perioda u mom životu. Odnosi među ljudima su bili pitomiji nego sada, pa me za to vreme vezuju samo divne uspomene. Ništa me ne grebe u duši kada se setim osnovne škole. Rasla sam u timu s vršnjacima, nismo se međusobno nadmetali. Igrala sam lastiš, vozila rolšue, bicikl na Kališu... Učiteljicama Marini Laban i Vesni Radonić dugujem zahvalnost za mirno detinjstvo puno podrške. Vesna je držala recitatorsku sekciju koju sam pohađala. Odlazila sam na razna takmičenja i pobeđivala. O matematici bolje da ne pričam, sramota me je koliko je nikad nisam razumela. Srećom, razredna Verica Savić, koja mi je predavala baš taj predmet, imala je razumevanja za to što mi matematika ne ide od ruke. S druge strane, iz srpskog jezika sam sa lakoćom dobijala najbolje ocene jer sam uvek najviše pažnje poklanjala onome što najviše volim. Zanimljivo je da sam pred polazak u prvi razred roditeljima često tražila da mi pred spavanje čitaju poeziju. Kasnije, kad smo u školi počeli da pišemo složene rečenice, pisala sam ih da liče na stihove. Učiteljica me je jednom pitala zašto tako pišem. Objasnila sam joj da tako mora, jer se tako piše poezija - priča Iva i priseća se svoje najveće simpatije iz tih dana:

- Sećam se jednog dečaka koji se sviđao većini devojčica. Pevao je italijanske kancone, imitirao Radovana Trećeg i fantastično igrao fudbal, što me je kod njega ipak najviše oduševljavalo!

Zahvaljujući ocu Milanu, još od najranijeg detinjstva imala je tu privilegiju da upozna najveće glumačke legende.

- Rasla sam među najvećim zvezdama tog vremena. Kada sam se rodila, Radmila Živković je bila prva tatina koleginica sa klase koja me je videla. Tanja Bošković mi je kupila prvu haljinicu, a po lepom pamtim i Lidiju Vukićević i naše priče na premijeri filma "Lutalica". Lidija i danas, kad je neko pita ko joj je bio najbolji prijatelj, kaže da je to bio moj tata.

Još od ranog detinjstva znala je da će postati glumica. Posle srednje škole upisala je glumu na tadašnjem BK univerzitetu umetnosti.

- Mojim roditeljima se nije dopadalo što želim da se bavim glumom jer su znali koliko je to nesiguran i nemiran poziv. Želeli su za mene neko spokojnije, jednostavnije zanimanje. Ipak, koliko god su pokušavali da me odvrate od toga, moja želja i upornost su pobedili. Akademiju sam upisala u klasi profesora Ivana Bekjareva, divnog i požrtvovanog čoveka, velikog znalca svoje profesije. Beki, kako smo ga zvali, bio je marljiv i strog, ali smo znali da nam je iznad svega prijatelj. Navijao je za naše uspehe i bodrio nas. Bio je glavni gost na našim premijerama, rođendanima i proslavama. Mnogo mi je značio, jer sam mogla da ga pitam sve što sam želela i ispričam mu svaku svoju nesigurnost a da mi ne bude bilo neprijatno. Često smo pili kafu ili išli na ručak u "Maderu" da se ispričamo. Bio je tu kao oslonac i savetodavac za sve probleme, poslovne, ali i one emotivne. Sa profesorovim odlaskom otišla je i jedna ključna faza mog odrastanja.

Podmetali joj nogu

Odlično se slagala sa svim kolegama s klase, a najviše vremena provodila je sa Sašom Joksimovićem.

- Danas najčešće radim sa Sašom, pa ga i najčešće viđam. Kad se sretnemo, uvek se prisetimo fakulteta i naše diplomske predstave "Putujuće pozorište Šopalović". Zajedno igramo i u seriji "Igra sudbine" i lepo je što smo tu nit druženja uspeli da održimo do danas.

Još tokom studija dobila je svoju prvu veliku ulogu u seriji "Jelena", gde je igrala Tatjanu Panić.

- Zbog te uloge sam morala da se ošišam i ofarbam. To mi je baš bilo stresno! Pošto je to bila moja prva velika uloga, a kako nisam razmažena, uradila sam sve što se tražilo od mene. Bila sam prepoznatljiva po dugoj plavoj kosi, pa mi je bio šok da vidim sebe s kraćom frizurom i tamnom kosom. Kad je serija počela da se emituje, dobila sam odlične kritike, a čim smo završili snimanje, odmah sam se ponovo ofarbala i vratila plavu boju - priča ona i dodaje da joj to što je ćerka poznatog glumca nije pomoglo u karijeri:

Foto: Foto: Miša Obradović

- Neke kolege su pokušale da mi podmetnu nogu. To je primitivno i to ne radi otmen svet. Nikad nijednu ulogu nisam dobila lako, već sam za svaku morala ozbiljno da se potrudim. Moji roditelji nisu bili slatkorečivi, niti su me razmazili, već su me učili da se sama borim s preprekama. Nikad ništa u životu nisam dobila samo zato što mi je tata poznati glumac i to svi znaju. Nisam izveštačena, ne ponašam se uobraženo i verujem da baš zato imam divan, ljudski odnos sa publikom.

Ivu i dalje gledamo u hit telenoveli "Igra sudbine", u kojoj glumi modnu kreatorku Dijanu Erski.

- Ova uloga mi je donela najviše radosti u život, deset nagrada i veliku ljubav publike. Zato sam posebno emotivna i zahvalna kada pričam o njoj. Ljudi obožavaju i seriju i Dijanu, a glumcu ništa nije važnije od toga.

Štrljićevu, koja je u petoj deceniji života, nerviraju konstantna pitanje o tome kad će da se uda i rodi decu.

- Nije mi jasno zašto je ljudima toliko važna moja udaja. Nema svako istu životnu priču! To što nisam u braku ne znači da u mom životu nema ljubavi. Često me pitaju i kad ću da postanem majka, jer ljudi bez ikakve zadrške vire u tuđi život kao da je njihov. Ne znam šta će biti sutra i hoću li imati decu. Ono što znam je da imam dovoljno ljubavi u sebi i da umem da volim tuđu decu kao da su moja, a to nije mala stvar. Sva deca mojih prijatelja vole da provode vreme sa mnom i ništa me tako ne oplemeni kao razgovori s njima - priča Iva, i dodaje da nikome ne poverava svoje tajne, pa ni prijateljima:

- Ne pričam o svojoj intimi i ne poveravam se nikome. Kada sam bila mlađa, bila sam otvorenija, sada to odavno nisam. Nemam običaj da prijateljicama pričam o bilo čemu iz svog ljubavnog života i one to znaju, navikle su, pa me i ne pitaju. Moje drugove to i ne zanima. Ali umem da čuvam tajne. Tako sam naučena odmalena i to je dragocena osobina.