"Ne želim da glumim dok srpski narod gine": Naša glumica prkosila okupatoru i delila sudbinu svog naroda

Ljubinka Bobić, nenadmašna diva srpskog teatra, pokazala je ogromnu hrabrost kada je tokom Drugog svetskog rata odbila da glumi u okupiranom Beogradu.

Ljubinka Bobić rođena je 2. januara 1897. u Kruševcu, u siromašnoj porodici. Njen talenat za glumu otkrio je Branislav Nušić tokom Prvog svetskog rata u Skoplju, gde ju je porodica poslala kod rođaka. U Beogradu se posvetila učenju baletu, pevanju i dikciji i ubrzo postala član Narodnog pozorišta.

Tokom okupacije odbila je da zaigra Dorinu na premijeri Molijerovog "Tartifa" u zimu 1942. godine, obavestivši upravu pozorišta da pod okupacijom neće igrati. Incident nije promakao Nemcima koji su je, kao nekadašnju specijalizantkinju u berlinskom i bečkom pozorištu, pozvali na razgovor da obrazloži svoju odluku.

Nakon što im je bez okolišenja rekla da "ne želi da zasmejava srpski narod dok se mrzne, gladuje i gine od okupatora", nastavila je da u siromaštvu deli sudbinu svog naroda.

Foto: Printscreen/Youtube

Najviše je upamćena po ulozi Živke ministarke, koju je igrala čak 226 puta. Sama je govorila da je njena prijateljica Žanka Stokić bolje interpretirala taj lik, ali su kritičari smatrali da je Ljubinka njena dostojna naslednica.

- Jednom mi je Nušić rekao da ću ja biti "ministarka". To me je začudilo, jer je tada Živku ministarku sjajno igrala moja prijateljica Žanka Stokić, za koju je Nušić tu ulogu i pisao... Tada sam mislila da Nušić cilja na moju udaju za neku visoku ličnost iz predsedništva vlade? A ono, Nušić bio vidovit - govorila je Ljubinka.

Ono što poznavaoci domaćeg pozorišta i filma naglašavaju je njena geneza od tumačenja uloga jednostavnijih, vragolastih likova do složenijih i dubljih, dramskih uloga. Ljubinka je bila poznata i po svom nekomformističnom duhu i boemskom načinu života.

Foto: Printscreen/Youtube

Tokom karijere napisala je pet dramskih tekstova, uključujući popularnu komediju "Porodica Blo" i dva komada za decu. Jedan od njih, "Rista sportista", postao je strip u "Politikinom zabavniku". Filmska karijera donela joj je nezaboravne uloge u ostvarenjima poput Pop Ćira i pop Spira i Gospođa ministarka.

Nikada se nije udavala, ali su njeni ljubavni odnosi sa Vladislavom Ribnikarom, Milošem Crnjanskim i Radetom Draincem često bili tema razgovora.

- Danas se najradije sećam kako sam u onom prvom drvenom Manježu, koji je 1927. izgoreo kod Cvetnog trga, svojim vragolijama zasmejavala publiku, kao i potom u onoj novoj zgradi na Vračaru, koju je Stupica posle oslobođenja upropastio. Gledajući u tim sentišmentiš ulogama u meni tek rođenu zvezdu, zaljubio se u mene do ušiju tadašnji mladi i lepi direktor "Politike" Vlada Ribnikar. Eh, kako smo se lepo provodili, a bogme bio je i galantan čovek, niko kao on nije umeo da me obraduje poklonima. A ja sam tada bila glumica-luksuz, nisam se džabe divila Marleni Ditrih... Međutim, taj moj tadašnji veliki prijatelj Vlada Ribnikar nije mogao da me kupi poklonima i skupim provodima, nego je to zaista bila lepa romansa... A tada je ceo Beograd bio zaljubljen u moje vragolije i nestašluke, pa što ne bi i Vlada Ribnikar, gospodsko dete... Sad mi je od svega ostala jedna naša romantična fotografija: ja i Vlada Ribnikar u Košutnjaku zajedno s mojom sestrom Pelom, u društvu novinara Lole Dimitrijevića - pričala je setno o danima slavna Boba pred kraj života.

Foto: Printscreen/Youtube

Miloš Crnjanski joj je izjavljivao ljubav, a sa pesnikom Radetom Draincem nije se rastala na lep način.

- Nije išlo, jer sam ja bila, bre, zvezda ko Merilin Monro i stanovala u palati, vodila luksuzan život, a on zahteva da ostanem ko golubica na njegovoj jadnoj mansardi punoj knjiga i slepih miševa. I još traži da samo sa njim odlazim u pozorište i odbijem one nestašne uloge po kojima sam postala čuvena, da je ludovao tadašnji Beograd. A bio je i mnogo ljubomoran. Jednom, zbog neke korpe cveća dobijene ne sećam se ni od kog obožavaoca, udario mi šamar, hteo da me prebije ko mačku. E, tada je bilo sve gotovo - govorila je glumačka diva.

Penzionisana je 1960. godine, ali nikada nije prihvatila tu titulu.

- Ko je, bre, penzioner, kad i dalje igram "ministarku", pa u tolikim filmovima, a onda laprdam i sa novinarima. Bre, samo budale mogu glumce, lekare i vas novinare da penzionišu! Jeste, oterali su me pre petnaest godina "po sili zakona", što se u kulturnom svetu ne radi na prečac. A ovde samo ako vrediš, kada smetaš svojim talentom i predanim radom našim večitim protekcionašima i podobnim, odnosno "prepodobnim" mediokritetima, jedva čekaju da te se otarase! Oni, kao da ne shvataju da meni nije važna ni davno dobijena Nagrada za životno delo, ni nacionalna penzija, nego mi je uvek bilo najvažnije da igram za svoju dragu publiku. To me najviše vraća životu, zdravlju, raduje i na neki način podmlađuje. Zato i dalje prkosim, igram i ne priznajem tu odvratnu reč, penzija! Bila bih najsrećnija ko Molijer, ili meni dragi učitelj Pera Dobrinović, da umrem u pozorištu. To bi mi bila nagrada ravna onoj za životno delo. Je l’ vam jasno! - zaključila je glumica.

Foto: Printscreen/Youtube

Preminula je 3. decembra 1978. u Beogradu, ostavljajući za sobom bogatu zaostavštinu u srpskoj kulturi. Njeno ime danas nose ulica u Lazarici i nagrada za komediju, a njen lik krasi poštansku marku i bistu na Trgu glumaca.