"Igrali smo se sa kokoškama, razgovarali o duhovima, a pored nas je bio sveštenik": Patrik Vilson ekskluzivno o ulozi u hit horor filmu

Glumac Patrik Vilson kaže da se pripremajući za ulogu u kultnom filmu "Prizivanje zla" (The Conjuring") igrao sa kokoškama, razgovarao o duhovima, a sve to u prisustvu sveštenika.

Patrik Vilson je zahvaljujući ulozi Eda Vorena u filmskom serijalu "Prizivanje zla" stekao svetsku slavu, a ovi horor filmovi važe za jedne od najuspešnih i najprofitabilnijih ostvarenja tog žanra u svetu, naročito u Americi.

Zahvaljujuću ovoj roli, Patrik je imao priliku da upozna čuvenu Loren Voren koja je zajedno sa svojim suprugom Edom Vorenom istraživala paranormalne pojave sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.

Četvrti deo ovog serijala pod nazivom "Prizivanje zla: Poslednji obredi" premijerno će biti prikazan sutra od 20h u bioskopu Cineplexx Galerija u Imax sali u Beogradu, kao i u ostatku bioskopa širom Srbije. Zanimljivo je da će gledaoci u Srbiji film pogledati čak dva dana ranije neko u Americi jer je premijera tamo zakazana za 5. septembar.

Foto: EPA

U ekskluzivnom intervjuu, Patrik Vilson nam je otkrio kako se pripremao za ulogu i mnoge zanimljive detalje vezane za ovaj film.

Prvi film "Prizivanje zla" u bioskope širom sveta se pojavio u julu 2013. godine. Da li ste tada naslućivali kakvo će putovanje uslediti za vas?

- Ne, ali to dolazi uz zvezdicu. Režiser Džejms Van i ja smo znali da, ako prvi film uradimo kako treba, sigurno ćemo snimiti i drugi. A sada, kada smo već na četvrtom, ne, to nisam mogao da predvidim. Od samog početka, mislim da je zbog strukture sve bilo spremno za pravu vrstu serijala. Pratimo jednu porodicu, možemo da gledamo njihove pobede i padove, ali svaki put novi slučaj. To je kao san za producenta. To je vrlo neobično za horor franšizu, koja uglavnom prati ili žrtvu ili ubicu. Ovde nije bio slučaj, iako smo ponekad i mi bili žrtve. Sve je bilo postavljeno na tako zanimljiv i inovativan način. Znao sam da će, u pravim rukama, a to su, naravno, bile ruke Džejmsa Vana, sve to doneti makar nekoliko filmova. Nisam mislio da ćemo snimiti četiri, niti da ćemo imati dva filma sa Majklom Čejsom. Ovo je zaista blagoslov.

Foto: BLITZ film

Šta je to što kreativno partnerstvo Džejmsa Vana i Pitera Safrana, autora "Prizivanja univerzuma", čini toliko uspešnim?

- Pa, Piter je dugo bio menadžer, a kada ste kreativna osoba i kada ste navikli da negujete kreativnost, posebno sa rediteljima poput Džejmsa Gana i Džejmsa Vana, koji je već imao veoma uspešnu karijeru, ali je posle "Insidiousa" zaista redefinisao čak i svoj žanr. Mislim da je Piter prepoznao umetnika koji je bio spreman, koji je imao ogromno poštovanje prema hororu, veliki talenat kao reditelj i razumeo je publiku. Nakon što je u dvadesetim godinama uradio "Testeru", pa onda još par filmova, vratio se sa "Insidiousom" i privukao mlađu publiku, donoseći neke od njegovih najvećih horor scena. Mislim da je tada bilo jasno da je to reditelj predodređen da stalno iznova redefiniše horor. A Piter mu je verovao. To je sve što umetniku treba, da neko veruje u njegovu viziju, pod uslovom da je ta vizija snažna. I da ga podrži. Piter je i sam veoma pametan i kreativan čovek. Ali, njegova sposobnost da podstiče i brani Džejmsove ideje pred studijima da kaže: "Ne, ovo morate tretirati kao pravi film. Dajte mu dane snimanja, scenografiju, setove, studije". To je bila suština. U to vreme bilo je mnogo horor filmova, uglavnom niskobudžetnih, a studijski sistem ih nije shvatao ozbiljno. Oni su to promenili.

Foto: Profimedia

Vratimo se na početak. Šta vas je privuklo ulozi Eda Vorena i šta je učinilo taj tandem, Eda i Lorin, toliko snažnim?

- Mislim da je pre same uloge bilo presudno to što se Vera Farmiga i ja odlično razumemo i slažemo. Znam koliko ozbiljno shvata svoj posao i porodicu, a to su stvari koje i meni mnogo znače. I to se prenelo na rad. Znao sam da će svako pitanje u vezi sa scenarijem dolaziti iz iskrene želje da film bude što bolji. Što se samog Eda tiče, fascinirao me je. Volim da igram ljude koji su postojani u svojim uverenjima, čak i kada su daleko od mojih. To je ono što tražim u liku, nešto za šta mogu da se uhvatim. Činjenica da je bio toliko odan, toliko posvećen onome u šta veruje, to je bilo uzbudljivo. Uz sav haos koji se dešava, znaš da će on biti stena. A to je zanimljivo igrati, jer daje ravnotežu naspram Lorin, koja je, jasno je, bila na sasvim drugom nivou. Suprotnosti su lepe za istraživanje.

Upoznali ste i pravu Lorin Voren. Šta vam je to značilo?

- Mnogo. Za prva dva filma išli bismo kod nje pre snimanja, provodili vreme s njom, Džudi i Tonijem. Ulazili u sobu sa artefaktima, šetali, igrali se sa kokoškama, a uvek je bio prisutan i sveštenik.

Foto: Profimedia

Sveštenik koji je redovno osveštavao sobu sa artefaktima?

- Tako je. To nam je dalo mnogo boje. Recimo, otkrio sam da je Ed slikao. Svuda u kući bile su njegove slike, i to je bio način da zarađuju. Zvao sam Džejmsa i rekao: "Moramo staviti slikanje u film". Tako je u drugom delu Ed slikao. Videli smo i kokoške u kući i rekli: "Moramo imati kokoške". Produkcija je insistirala da ne mogu biti u kući, ali su barem bile u dvorištu. I od tada su
kokoške u svakom filmu. Producent Rob Kovan šalio se da mora da nabavlja kokoške jer Vera i ja to stalno tražimo. Lorin se čak pojavila u prvoj sceni prvog filma kada Ed i Lorin objašnjavaju kako su došli do Anabele, ona sedi u publici. To je bilo posebno. Razgovarali smo i o duhovima i o mojim iskustvima. Rekla mi je nešto što sam zapamtio. Kada sam pomenuo da su dvoje ljudi u različito vreme čuli iste glasove u mojoj kući, dečje glasove, a moje dece tada nije bilo, ona je rekla: "Pa, verovatno su samo hteli da se igraju". I od tada imam taj stav, možda nisu zli, možda samo žele društvo. To je ono što me je naučila: Ne plaši se, sve je u redu.

Foto: Profimedia

U novom filmu "Prizivanje: Poslednji obredi", ulozi su veći nego ikada. Recite nešto o slučaju Smurlovih i šta Eda i Lorin dovodi u njihov dom?

- Ed i Lorin su u godinama kada se pitaju šta se prenelo na Džudi. Vidimo da je odrasla, i to je važna nit koja povezuje priču. Ako se sećate trećeg dela i Edovog zdravstvenog stanja, svaki novi slučaj imao je cenu, i za njega i za Lorin. Ed, međutim, ne želi da odustane. Razlika je što sada otac Gordon nije samo posrednik koji im donosi slučaj, već je lično umešan, i sve kreće po zlu. Tako da se nađu u potpuno drugačijoj situaciji. Ovde nije reč samo o jednoj porodici u nevolji, već o više njih. U pitanju su i Smurlovi i sami Voreni.

Pomenuli ste Džudi, a sada prvi put upoznajemo i Tonija Speru. Šta Mia Tomlinson i Ben Hadi donose ovim ulogama?

- Sjajni su. Tu dolazimo do odnosa otac, potencijalni zet i majka - ćerka. Tu se krije i humor i emocija. Videćete ljubav između Džudi i Tonija, a to je ono što svaki roditelj želi. Kao glumcima, uvek nam je uzbudljivo da primimo nove kolege u naš svet. Za lik Džudi imali smo divne mlade glumce tokom godina, ali Mia je u mnogo čemu slična Veri, ima tu umetničku, pomalo ekscentričnu crtu, i to se vidi. Ben je već iskusan, ali ovo je prvi put da publika upoznaje Tonija na ovakav način i on to odlično koristi. Kod Eda i Tonija imamo dinamiku starijeg i mlađeg muškarca, a pošto je radnja smeštena u osamdesete, tu su i pitanja muškosti, patrijarhata i stavova tog vremena. Ed je staromodan, a publici je to zanimljivo jer je prepoznatljivo. Kada se susretnu dve generacije i pokušaju da nađu sredinu, to je i realno i dirljivo.

Foto: EPA

Ponovo radite sa Majklom Čejsom kao rediteljem. Šta najviše volite u saradnji s njim?

- Njegova radost i ljubav prema poslu prevazilaze čak i tehničku umešnost, a ona je velika. On je talentovan reditelj, pun energije. Glumi naše scene pre nego što ih snimimo: "Ti ulaziš ovde, onda ideš tamo..." I sve to prožeto je njegovom ljubavlju prema serijalu. Želeo je da ga ispoštuje i da donese zadovoljstvo publici, naročito onima kojima je prvi film mnogo značio. Pronašao je načine da ga zaokruži i nagradi publiku. Ako ste gledali ostale filmove, biće vam posebno drago.

Kako se osećate sada kada napuštate Eda, nakon što ste ga toliko dugo igrali?

- To je pomalo gorko-slatko. Teško je. Kao glumac, osećam da imam još mnogo da dam, pa mi je teško da nešto potpuno zatvorim. Ne držim se grčevito, ali jeste kraj jednog poglavlja. A ono što mi najviše teško pada, iskreno, jeste pomisao da neću za godinu-dve ponovo snimati sa Verom. Svi koji me sretnu svake dve-tri godine i vide moje zulufe znaju: "Evo ga, snima novo Prizivanje". Možda ću i dalje puštati zulufe, čisto iz navike. Najviše me muči što ne mogu potpuno da odvojim Eda od sebe. Ed Voren je postao deo mene. Moj Ed Voren, naravno, ne liči mnogo na pravog Eda, ali taj lik je moj deo. Zato, videćemo šta dalje.