ALBANSKI TERORISTI OTELI SU ME NA KOSMETU! Mladen Mijatović progovorio o najdramatičnijem iskustvu

Novinar TV Pink Mladen Mijatović u ekskluzivnoj ispovesti za Informer.rs otkrio je detalje privatnog, ali i poslovnog života, o kojima dosad nije javno pričao

Razgovor s Mladenom nastavili smo prisećajući se njegovih dana provedenim na Studiju B tokom bombardovanja naše zemlje 1999. godine.

- Od 24. marta kada je počelo bombardovane, izveštavao sam svih 78 dana i noći za Studio B. Bio sam isturen reporter na ulici, nijednu noć nisam spavao. Nije mi palo teško jer je to bio moj posao i od toga sam živeo.

Naša generacija se seća tih dana. Možeš li za mlađu publiku da pojasniš kako je izgledao tvoj posao u tim teškim danima?

- Nisam imao ni automobil, ni benzin niti bilo šta u to vreme. Imao sam jednu privilegiju, jednu sobu u hotelu u centru grada da bih bio bliži redakciji. Tu sam spavao preko dana, nisam išao kući na Konjarnik gde sam živeo s roditeljima.

Foto: Privatna arhiva

Da li ti je neki dan tokom bombardovanja posebno ostao u sećanju?

- To je bila mnogo teška situacija sa mnogo ružnih događaja. Jedne noći sam preživeo direktno bombardovanje zgrade generalštaba, bio sam tu na licu mesta sa mojim kolegama iz štaba za civilnu zaštitu, kojoj sam pripadao kao član Studija B. Zgrada je već bombardovana tog dana, ali kad su bacili bombe u drugom navratu, nekoliko ljudi oko mene je poginulo, dosta ih je teško povređeno. Mnogi su ostali doživotni invalidi, a meni koji sam se tu zatekao, sticajem okolnosti ništa se nije desilo. Ipak, sam doživljaj tog užasa se ne zaboravlja. Sećam se da sam prvih 15-20 minutaali sam video u strahu tu i samo užas tako da sam se tih nekoliko sati fokusira o prvenstveno prvih 15 20 minuta pomagao i pružao prvu pomoć u saradnji s vatrogascima, koji mnogo obučeniji od mene. Pomagao sam koliko god sam mogao i radio ono što su mi oni rekli da radim, u saradnji s Hitnom pomoći. Trčao sam od Nemanjine do Urgentnog centra jedno 50 puta. To mi je ostalo poprilično u životu urezano.

Foto: Privatna arhiva

Kako je izgledao sam prizor pada rakete u tvojoj neposrednoj blizini?

- Samo sam čuo na radio vezi koju je imao čovek pored mene "Pazi, doleće druga" i u tom trenutku čula se detonacija, podiglao se oblak prašine. Ništa nisam mogao da vidim, potpuni mrak, pun sam prašine i svega ostalog. Ali dobro, i to se preživelo, bio sam zaista srećan što sam tako prošao.

Da li si zbog prirode posla imao situacije opasne po život?

- Imao sam jednu zanimljivu situaciju, blago rečeno neprijatnu. Krajem maja 2001. na području Velikog Trnovca je ubijen jedan od vođa albanske terorističke organizacije, koja je tamo delovala. Ja sam izveštavao kao novinar, međutim, tog dana kad je on ubijen, zvali su ga Kapetan Leši, jedna paravojna grupa tih terorista je zarobila mene i mog snimatelja Ljubu Stefanovića, zajedno s još nekoliko naših koleginica i kolega iz CNN-a i još nekoliko stranih agencija. Stavili su nas u podrum jedne kuće kao čin odmazde za ubistvo njihovog vođe. Nisu bili uopšte blagonakloni prema, srećom nisu znali da smo iz Srbije, pošto su videli da ima stranaca, Amerikanaca, Nemaca... U tom momentu nismo znali da li će biti odmazde. Proveli smo 5-6 sati u tom podrumu, kada su nas pjustili. Pretpostavljam da su shvatili da im se ne bi isplatilo da uđu u bilo kakvu vrstu sukoba sa Amerikom, koja stoji iza CNN-a i Nemačkom koja je iza Dojče Velea. Mi smo se izvukli, nismo progovarali, a kasnije te večeri sam se pojavio na nacionalnoj televiziji i prepričao svoje iskustvo. Sutradan je došao jedan Albanac, koji me je video. Nije bio u uniformi, već u odelu. Prišao mi je i izgovorio dosta neprimerene reči na račun toga kako smo se spasli.

Foto: Privatna arhiva

A kada je reč o crnoj hronici kojom se baviš više od dve decenije, da li je tu bilo opasnih situacija?

- Bilo je problema sa ljudima koji ne shvataju da ja nemam ništa lično ni protiv koga od njih već da jednostavno izveštavam o njihovim delima zbog kojih su završili u zatvoru, isključivo njihovom zaslugom. To je bilo davno i jednostavno ja to doživljavam kao rizik posla.

Posao na Pinku doneo ti je u lepe trenitke, pre svega poznanstvo i vezu sa sadašnjom devojkom i koleginicom Deom Đurđević. Koliko ti je trebalo da je ubediš da si čovek za nju?

- Pa dobro, ja sam malo stariji od nje i imam malo više iskustva. Šalim se, trudio sam se da pridobijem njenu pažnju i to je ono što mi je moto u životu. Moraš mnogo da se potrudiš i oznojiš da bi ostvario cilj, tako da sam ga na kraju i ostvario i to se i dogodilo pre nešto više od pet godina. Od tada smo zajedno.

Foto: printscreen instagram/deadjurdjevic_official

Na žalost, vašu vezu je obeležila i stravična saobraćajna nezgoda u kojoj je Dea umalo ostala bez ruke.

- Ona je ostala bez ruke u tom trenutku, ali je zahvaljujući angažovanju lekara na čelu sa profesorom Markom Bumbaširevićem, ta ruka vraćena i funkcioniše. Sećam se tog jutra kad mi je zazvonio telefon s nepoznatog broja. Bila je to Marija Dimitrijević, koju sam kasnije upoznao, da se Dei dogodila saobraćajna nezgoda, da je ona pored nje. Dala joj je telefon, Dea mi je rekla da ju je udario autobus, da je dobro i molila me da dođem. Nakon toga me pozvala i koleginica Maša sa Pinka koja mi otprilike isto govori. Obukao sam se i otišao da vidim šta se događa. Samo sam prokomentarisao pre izlaska iz kuće da će to biti još jedan težak dan. Kad se sad toga setim, smejem se jer sam po prirodi veseo čovek, ali bilo je to mnogo teških dana, noći, nedelja i meseci.

Da li si je zatekao na mestu na kom je udario autobus ili tek u bolnici?

- Nisam, nju su ranije odvezli, ali sam bio uz nju sve vreme. Zdravstveni sistem u Srbiji je odneo još jednu pobedu uz, naravno, veliku mentalnu snagu koju je sama Dea posedovala. Od Hitne pomoći koja ju je odvezla, do VMA, niko nije znao da je u pitanju javna ličnost. Nisu je prepoznali, bila je bez ruke, sva krvava sa, posle se ispostavilo velikim brojem povreda unutrašnjih organa, oštećenjima srca i pluća, karlica joj je bila slomljena na nekoliko mesta. Nije bila problem samo ruka, koja se najviše i potencira. Lekari koji su brinuli o njoj, ja ih zovem ratni lekari iz 90-ih, rekli su da su njene povrede tipično ratne. Čovek umire od pojedinačne povrede, ona ih je imala 4-5. Kako je preživela, svaka joj čast. Pre svega zahvaljujući mentalnoj snazi i volji, ali i zahvaljujući radu naših lekara.

Kažu da posle takvih traumatičnih iskustava veza još više ojača. Imate li planove o venčanju u bliskoj budućnosti?

Foto: Zoran Sinko

- Uh, dođosmo do najtežih pitanja. Ne opterećujem se, vreme će pokazati da li će nešto da se dogodi ili neće. I na tom primeru koji je Dea doživela i preživela na svu sreću, čoveku se u sekundi izmeni život. Kako njoj, tako i najbližem okruženju. Živim svaki dan punim tempom, trudim se da ga iskoristim na najbolji mogući način kako znam i umem, tako da direktan i precizan odgovor na ovo pitanje ne mogu da dam.