BIVŠI BORCI VOJSKE RS NAKON USPONA NA VRH SVETE GORE: I oni na štakama nisu odustali, a gostoprimstvo u Srbiji pamtićemo zauvek!

Grupa od nekoliko boraca Vojske Republike Srpske nedavno se vratila sa Svete Gore, do čijeg su najvišeg vrha stigli idući pešice od Istočnog Sarajeva, iako su mnogi od njih ratni invalidi, bez nogu i ruku, ili bez vida

Njihovo hodočašće imalo je humanitarni karakter , jer zahvaljujući kompaniji "M:tel2 koja je omogućila humanitarni telefonski broj, čijim su pozivom građani Republike Srpske i BiH kupovati korake koje pređu hodočasnici, a prikupljena sredstva su namenjena udruženjima u Republici Srpskoj koja vode brigu o deci.

Foto: Privatna arhiva

Na put su karjem maja pošli Srđan Jeremić (51), Ostoja Medić (63), Goran Elez (32), Aleksandar Pajić (46), Slavko Furtula (45), Igor Vukašinović (49), Novica Pejić (59) i Jovica Goreta (48).

U Hilandar su stigli za Petrovdan, zajedno sa grupom biciklista, takođe iz Republike Srpske, koji su im se kasnije pridružili.

I dok im se stopala oporavljaju od žuljeva nastalih tokom pređenih million ipo koraka, sređuju utiske s ovog neobičnog i nesvakidašnjeg putovanja.

Srđan Jeremić, nezvanični vođa puta, priča da su mu osećanja, koja su se javljala do su se peli ka vrhu Svete Gore, teško opisati.

- Nakon pređenih hiljadu kilometara i boravka u manastiru Hilandar, posle svetih liturgija i bdenja povodom Petrovdana, odmorili smo se i skupili smo duhovnu energiju, fizički se odmorili, kako bi nastavili dalje, do zacrtanog cilja.

Sutradan ujutru napustili smo Hilandar i ukrcali se na brod u luci Jovanjica za Skit Svete Ane. Brodom smo plovili do luke Dafne, tu smo preseli na drugi brod.

Plovidba uz obale Svete Gore mojim prijateljima koji su prvi put ovde, bila je nešto predivno, videli su sve manastire uz tu stranu obale i Karulje gde su monasi isposnici.

Foto: Privatna arhiva

U Skit Svete Ane smo stigli u 13:30 i krenula je borba sa planinom.Jovica Goreta nema jednu nogu, razmišljamo kako i dokle može. Na Svetoj Gori od Skita Svete Ane, do samog vrha nema objekata gde možemo odmoriti.

- Na 1.500 metara nadmorske visine je crkva Panagija, ali je zatvorena zbog stenica, malih buba koje su prava napast. Možemo samo spavati napolju, pod vedrim nebom i da nas čuva Bogorodica -  kaže Jeremić.

On dodaje i kako je ogroman napor penjati se uz litice Svete Gore, jer nema vode, a pod nogama je kamen koji se kruni, kada se na njega nagazi.

- Na oko 900 metara nadmorske visine je zadnji izvor vode. Penjemo se od Skita Svete Ane i vodimo računa o svemu. Oko 15:30 smo kod Skita Svete Ane, produžavamo dalje, idemo do crkve Panagije. Jovica Goreta nas prati u stopu. Često staje i menja uloške i čarape na protezi, štake mu klize iz šaka od znoja.

Do prvog krsta iznad Skita Svete Ane smo došli oko 16 časova. Ima dosta hladovine, ali vrućina je. Negde oko 18 dolazimo do zadnjeg izvora vode. Oduševljen sam tom borbom u nama. Na izvoru svi sipamo vode što više možemo. Treba nam za dva dana.

Nosimo svi i garderobu i hranu i po tri litra vode, teško je sve. Krećemo na vrh, kamenjar je sve, onaj kamen koji se osipa ispod nogu. No, ne marimo, jer je pogled prelep, vidimo delfine u moru ispod Karulja. ​Ogroman je broj delfina - seća se Jeremić.

Foto: Privatna arhiva

Kako kaže, litice su na pojedinim mestima veoma opasne,a oni žure da pre mraka stignu do 1.500 metara nadmorske visine i naprave bilo kakav logor.

- U šumi ispod same crkve Panagije, susrećemo krdo divljih svinja. Dvadesetak divljih svinja beži od nas liticom. Vidimo pojedine skitove na Karulji. Neki osećaj miline nas obuzima Umorni smo,ali smo već blizu cilja za danas. Nakon dva sata hodanja,negde oko 20 časova, iza jedne šume vodimo crkvu Panagiju, na goleti Svete Gore. Hodamo do nje još pola sata - priča Jeremić i nastavlja:

Ne smemo se približiti zbog stenica, zaobilazimo crkvu i iznad nje na nekoj čatrnji za vodu, smeštamo se da spavamo. Planiramo u 4 ujutru ustati i krenuti prema vrhu Svete Gore. Nekako smo se smestili i odmaramo, nema sna, ali odmaramo. Tek oko ponoći nas je san prevario, zaspali smo, ali ne zadugo, kiša nas je probudila oko 2:00. Spremamo se na brzinu, jedan deo stvari ostavljamo tu, nešto nosimo, već smo mokri do gole kože, ali krećemo na uspon na vrh Svete Gore. Pada kiša i mrak je, koristimo baterije, ništa se ne vidi, treba nam otprilike dva sata hodanja po kiši do vrha.

Ipak, ne odustaju.

- Hodamo, mokri, počinje neki vetar da duva, idemo polako, jer opasno je zbog kamenja koje se izmiče ispod nogu. Odmaramo isto kao da kiša ne pada, već smo mokri tako da nam je svejedno koliko kisnemo. Na vrh Svete Gore dolazimo u 04:00,crkva na vrhu  je uvek zaključana.

Noć je, nema još ni traga od zore, sklanjamo se u neki pomoćni objekat blizu crkve, presvlačimo se, ali većini su ranci prokisnuli, namaju ništa suvo.

Zima nam je, čekamo zoru, boravimo na vrhu do 05:30. Svanulo je i mi krećemo niz Svetu Goru - prenosi Jeremić kako je izgledao ovaj njihov podvig.

Sve vreme su se, kaže, krstili i molili Bogorodici da neko ne padne. Jovica Goreta je silazio na štakama, molili su se da mu se ne slome - seća se teških momenata Jeremić.

Foto: Privatna arhiva

Po povratku u Istočno Sarajevo, sređuju svoje utiske, zabeleške, gledaju fotografije, prisećajući se ljudi i mesta kroz koja su prolazili, i koji su ih dočekivali.

- Sve vreme hodočašća, najjači utisak na nas su ostavili ljudi, njihova dobrota, jer svugde ima dobrih ljudi. Najveći utisak na nas u Srbiji je ostavio Čačak i braća po oružju, koja su nas tu dočekala. U Čačku je Nenad Stanić organizovao sve, kao i Peđa Joksimović i Dejan Petković. Od prenoćišta i odmora gde smo bili, to je manastir u Kacapunu na pola puta između Vladičinog Hana i Vranja. Ovo mesto i crkva iz 13. veka  je ubedljivo najviše uticalo na nas. Selo i šuma su predivni, a sa ocem Serafimom smo proveli dva dana u lepoj atmosferi - napominje Jeremić.

U Makedoniji je najjači utisak na nas ostavio Štip, zbog vladike Marka i prisustva Svetoj liturgiji, u Grčkoj Jerisos, zbog metoha Kakovo.

Za sve vreme puta, niko od nas nije imao krizu u fizičkom ili duhovnom smislu, samo je brinuo za zbog sina u nekim trenucima, koji se iznenada razboleo.

-Žena i sin su me ohrabrili, rekavši da je to Božije iskušenje, tako da sam nastavio - kaže Jeremić.

Odlazak boraca RS do Hilandara pešice, svedočenje je ljubavi, u njihovom slučaju prema otadžbini, pravoslavlju, narodu Republike Srpske, ali pre svega prema deci kojoj  su želeli da pomognu i kojoj, kako kažu, u amanet ostavljaju ono za šta su se u ratu tokom 90 - ih borili.

(FOTO) BIVŠI BORCI VOJSKE RS IDU PEŠKE ZA HILANDAR! Hodočašće ratnih vojnih invalida za pomoć deci!