AKO ME VOLIŠ, uradićeš ONO ŠTO ŽELIM! Psiholog otkriva KAKO IZAĆI iz kandži EMOCIONALNIH UCENA!

Direktna ili indirektna uslovljavanja i pretnje voljene osobe ne predstavljaju ništa drugo do izuzetno snažan oblik manipulacije. Kako ih prepoznati i šta činiti, objašnjava psihoterapeut dr Zoran Milivojević

"Koliko sam se samo žrtvovala zbog tebe, a vidi kako mi vraćaš", "Da me stvarno voliš, uradio bi to", "Ako me ostaviš, život za mene više neće imati smisla", "Sve bi ti drugačije, samo da ti je stalo", "Neka, u redu je, sama ću sve rešiti. Ti uživaj. Tako mi i treba kada sam se udala za tebe"... Ove rečenice pripadaju emocionalnim ucenama, a one ne predstavljaju ništa drugo do izuzetno snažan oblik manipulacije, kaže psihoterapeut dr Zoran Milivojević. Odaju ih direktna ili indirektna uslovljavanja i pretnje voljene osobe.

Konflikt želja

- Kada su ljudi u nekom konfliktu - kada jedna osoba želi jedno, a druga to ne želi - nakon što je nagovaranje druge strane bilo neuspešno, ljudi primenjuju "emocionalno ucenjivanje". Smisao je da izazivanjem određenog osećanja drugu osobu "dodatno motivišu" da uradi ono što ona inače ne želi. Na primer, da je zastraše. Tipična rečenica je: "Ako ti ne uradiš to i to, onda ću ja drugima reći to i to o tebi." Mogu da prete i odbacivanjem: "Ako ti to ne uradiš, onda više za mene ne postojiš", ili fizičkim nasiljem: "Znači nećeš to da mi učiniš, đubre jedno", i to ljutito, unoseći se u lice - kaže dr Milivojević.

Foto: Shutterstock

Druga osećanja koja bi trebalo da drugoga dodatno motivišu da učini nešto protiv svoje volje su osećanje krivice, zahvalnosti, samilosti i sažaljenja, dužnosti i slično.

- Emocionalno ucenjivanje može da bude i svesna manipulacija, kada je drugi svesno i namerno koristi da bi dobio ono što želi, ali može biti i nesvesni pokušaj iznuđivanja, a ove strategije se uče u detinjstvu. Recimo, dete koje nije dobilo željenu igračku od roditelja može da misli da su time što su mu odbili želju odbacili njega kao biće. Tada se dete zaista doživljava nevoljenim, i iskreno plače jer ga "mama i tata ne vole". Naravno, ovaj plač je poruka: "Ako me volite, kupite mi igračku jer sam jako nesrećan" - objašnjava naš sagovornik.

Krivica i dužnost

Prema njegovim rečima, ne postoji specifičan profil ličnosti koji se koristi ovim manevrima, to može da bude bilo koja osoba koja se nađe u konfliktu.

Foto: Shutterstock

- Jedni se odlučuju za iznuđivanje reakcije drugog iz pozicije moći, pa se ljute, besne, prete nasiljem, dakle zastrašuju, okrivljuju, ili prekidaju kontakt i odbacuju. Drugi to čine iz pozicije nemoći, pa su tužni, jadni, depresivni, ciljaju na sažaljenje, krivicu, dužnost. Ono što ljude razlikuje je to koliko često emocionalno ucenjuju druge. Većina to radi samo povremeno, kada im je naročito stalo da ostvare cilj. Međutim, imate i one koji to čine stalno. Oni spadaju u "teške ljude", koji obično zastrašuju i kontrolišu druge, tako da ih drugi izbegavaju. Naročito je teško njihovoj deci jer moraju da im se povinuju praktično u svemu, tako da je njihov emotivni razvoj poremećen - upozorava dr Milivojević.

Za tango je potrebno dvoje

Posledice dugotrajne manipulacije su gubitak identiteta, rađanje samoprezira i odsustvo samopoštovanja. Ipak, stručnjaci upozoravaju da je za ucenu uvek potrebno dvoje.

- Osoba koja stalno popušta čim je neko emotivno uceni veruje da je ona odgovorna za to kako se drugi osećaju i šta čine. Drugim rečima, ona preuzima odgovornost, samim tim i krivicu za emotivna stanja drugih. I zato će ona popuštati čim je drugi "pritisne". Takva osoba je najverovatnije imala ili roditelja koji ju je emotivno ucenjivao, ili je to bio neki član porodice, ili najbolja drugarica. To znači da ove mehanizme emotivne ucene, bilo da smo mi ti koji ucenjujemo ili smo ucenjeni, naučimo u detinjstvu i mladosti, a onda ih nosimo sa sobom u naše odrasle odnose, tražeći komplementarnog partnera - naglašava psihoterapeut i savetuje:

- Kako je glavni princip emocionalne ucene da druga strana poveruje da je ona odgovorna za osećanja ili činjenje prve strane, najvažnije je imati stav da je svako odgovoran za svoje reakcije. U primeru partnera koji ucenjuje samoubistvom u slučaju raskida, osoba treba da zna da je eventualno samoubistvo rezultat činjenja osobe koja sebi oduzima život, a ne nje. Da je onaj koji to čini odgovoran, dakle i kriv za to što čini. Druga strana u tom slučaju može da bude tužna, ali ne i da se oseća krivom. Taj stav mnogima izgleda kao surov, ali to je jedini način da se izađe iz "kandži" emocionalnog ucenjivača.