Došli iz bratske zemlje i herojski čuvali naše ljude! Evo zašto su ruski lekari bili stub Srbije (FOTO)

Svojom brojnošću i stručnim kvalitetima, ruski lekari emigranti pružili su ogroman doprinos unapređenju zdravstvene službe i razvoju medicine između dva rata naročito u Srbiji, gde su u najvećem broju živeli i radili. Među ruskim lekarima u Srbiji bilo je i 16 profesora medicinskih fakulteta od kojih će većina kasnije nastaviti karijeru u Parizu, Pragu, Berlinu, Sofiji i drugim evropskim metropolama. Među onima koji su ostali u Srbiji, naročito su se istakli prof. dr Aleksandar Josifovič Ignjatovski, jedan od osnivača Medicinskog fakulteta u Beogradu; po njegovoj skici je izgrađeno zdanje Prve interne klinike, čiji je i prvi upravnik bio, dr Aleksej Ivanovič Ščerbekov, dr Dmitrij Mitrofanovič Tihomirov, dr Niktopolion Černozubov, dr Sergej Konstantinovič Ramzin, dr Nikolaj  Vasiljevič Krajinski i drugi.

 Epidemiolog, doktor medicinskih nauka, koji je doprineo iskorenjivanju velikih boginja kod nas 1972. godine, prof. dr Stevan Litvinjenko je ruskim lekarima posvetio svoju knjigu "Ruski lekari u Srbiji i Crnoj Gori". Kao dete ruskog izbeglice, rođenog u Beogradu 1922. godine, mučilo ga je pitanje zbog čega se u našoj javnosti nije govorilo, niti dovoljno znalo o doprinosu ruskih intelektualaca razvoju Srbije i Crne Gore, kada se zna da je među 50.000 ruskih emigranata koji su od 1919. do kraja 1920. godine prebegli u Kraljevinu SHS,  čak 435 lekara došlo u Srbiju i Crnu Goru, od kog broja je u Srbiji uhlebljenje našlo njih 375, što civilnih, što vojnih doktora.

Informer

Srbiju su ruski lekari pomagali i pre propasti carske Rusije. Samo u balkanskim ratovima učestvovalo je devet misija koje su činila 32 lekara, 57 sestara i 89 bolničara. U Prvom svetskom ratu sa srpskom vojskom radile su četiri misije od 16 lekara, 153 sestre i 29 bolničara. 
 U međuratnom periodu njihov pojedinačan doprinos u Srbiji bio je nemerljiv. Profesor Sergej Ramzin je svojim otkrićem nedostatka joda u vodi za piće pomogao da se gotovo u potpunosti iskoreni gušavost kod naših ljudi, budući da je u pojedinim srezovima obolelih od gušavosti bilo između 70 i 90 odsto stanovništva! Uticao je da se donesu propisi i o obaveznom jodiranju kuhinjske soli.

Anastasija Zavaljevska je pune 33 godine provela kao lekar u selu Venčane, kod Aranđelovca. Dr Samuel - "Sima" Rovinjski je radio od 1922. godine kao lekar u Lazarevcu. Mnoge bolesnike je lečio besplatno, jer su bili siromašni. Početkom okupacije 1941. godine, kao Jevrejin skrivao se od Nemaca koji su uhapsili 50 građana i pretili njihovim streljanjem, ako im se doktor Samuel ne preda. Da ne bi pao u ruke Nemcima i da bi spasao nevine Lazarevčane, digao je ruku na sebe 16. novembra 1942. godine. Vojni hirurg dr Nikolaj Sičev, koji je predvodio prvu rusku medicinsku misiju u Valjevu u Prvom svetskom ratu, je dobio mnoga odlikovanja i priznanja za svoj rad u Crnoj Gori od 1923. do 1938. godine. Sa srpskom vojskom je u ratu, prešao Albaniju i bio na Solunskom frontu. Ostao je upamćen kao šef hirurgije Vojne bolnice na Cetinju.
     Profesor dr Fjodor Verbicki je između dva svetska rata radio u Vojnoj bolnici u Beogradu i bio lični lekar kralja Aleksandra Karađorđevića, od 1929. do kraljeve pogibije u Marseju 1934. godine. Hirurg Sergej Sofoterov je za svoj rad u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji odlikovan ordenom Belog orla, Svetog Save i Krstom milosrđa i, kao i mnogi drugi ruski lekari, bio nosilac Albanske spomenice.

Informer

Rusi su u Beogradu osnovali Dečju ambulantu i Ruski antituberkulozni dispanzer. U Dečjoj ambulanti je samo od 1921. do 1933. godine pregledano 26.906 dece. Tu su se lečila mala i predškolska deca, donirale namirnice u okviru humanitarnih akcija, odeća i ishrana za novorođenčad, a obučavale su se i patronažne sestre. Ruski antituberkulozni dispanzer, osnovan na inicijativu dr Aleksandra Ignjatovskog, imao je mesečno oko 450 pacijenata.
      U Ruskoj bolnici u Pančevu koja je bila odlično opremljena radio je dr Vladimir Levitski, za koga se govorilo da je "pravi mađioničar sa skalpelom u rukama" i zato su tamo dolazili na operacije ne samo Rusi iz Jugoslavije, nego i njihovi sunarodnici iz susednih zemalja i mnogi jugoslovenski građani. 
      Dr Litvinjenko piše da su Rusi bili prinuđeni da beže iz Srbije, najpre njih oko 10.000 u septembru 1944. godine, ispred trupa Crvene armije koje su umarširale u Srbiju, plašeći se represija. U Jugoslaviji je u završnici rata ostalo još oko 20.000 Rusa. Računa se da su KNOJ i kasnije OZNA, kao i sovjetski SMERŠ, uhapsili oko 1.000 Rusa po završetku rata. Mnogi su odmah ubijeni, drugi su završili u gulazima u Sibiru, a nekima se ni dan-danas nije otkrio trag.
      Treći egzodus desio se u vreme Informbiroa, kada su hiljade Rusa koji nisu imali jugoslovensko državljanstvo, ili nisu hteli da ga prime, morali hitno da napuste našu zemlju.

Herojstvo i veliki uticaj ruskih lekara se ponovio 2020. godine kada je vladala pandemija korone i ruski vojni lekari su došli u Srbiju da pomognu u lečenju pacijenata,a to je samo jedan od dokaza srpskog i ruskog čeličnog prijateljstva i bratstva.