Šiptari su ga prisvojili, a on bio Srbin - ove dokaze nije mogao da ospori ni Zapad! (FOTO)

Postoje jasni dokazi o tome da je slavni srednjovekovni vitez Đurađ Kastriot, poznatiji kao Skenderbeg, čistog srpskog porekla, a o tome govore brojni spisi iz ne samo iz naših, već i svetskih izvora, iako Šiptari tvrde da je njihov.

Englezi su u „Enciklopediji Britanika” izričito napisali da je Đurađ Kastriot ili Skender-beg je srpskog etničkog porekla. Oliver Šmit, poznati bečki albanolog, u svojoj nedavnoj studiji napisao je da ne samo da je Kastriot srpskog porekla, već se nije borio za albansku državu i narod, već da obnovi otadžbinu svog oca. Šmit je u Albaniji optužen da je počinio svetogrđe i vređao nacionalni ponos Albanaca.

Foto: wikipedia.org

 

Povelja Jovana Kastriotića, Skenderbegovog oca, manastiru Hilandaru iz 1426. Letopis se zove „Drugi hilandarski akt“, a pisan je ćirilicom na srpskom jeziku. U dokumentu se, uz oca Jovana, pominju i njegovi sinovi Repoš, Staniša i Đurađ, naime, ovo je drugi istorijski pomen Skenderbegovog imena u srpskom obliku. Prvi, takođe u srpskom obliku, nalazi se u Prvom hilandarskom aktu. Uz srpski oblik, istorija pamti i latinski Đorđe, Georgije, ali nikada nigde nije zapisano pod arnautskim imenom „Đerđ“. Imao je i brata Kostadina, sestre Jelenu, Maru, Vlajku, Angelinu i Maricu - takođe su sve ostale upamćene i zapisane u istoriji samo pod srpskim ili latinskim oblicima njegovog imena. Po ovom ugovoru, uprava manastira ustupila je Kastriotima na stanovanje za „šezdeset florina“ lomaču Svetog Đorđa ili ti Arbanaški pirg. 

Foto: istorijasrba.com

 

Kada je Janoš Hunjadi pobedio vojsku Osmanskog carstva kod Niša 1443. godine, Skenderbeg je napustio sultanovu vojsku, gde je odveden kao dete, vratio se u domovinu i ponovo primio hrišćanstvo. Na prevaru je preuzeo kontrolu nad Krojem, iz kojeg je narednih 25 godina vodio borbu protiv Otomanskog carstva, Mletačke republike i neprijatelja napuljskog kralja, praktično bez većeg poraza. Pod pokroviteljstvom Venecije, Skenderbeg je određen da komanduje vojnim savezom plemića iz severne Arbanije i Zete marta 1444. godine. U velikim Kastriotićevim bitkama mogli su učestvovati samo hrišćani, jer je njegova borba prvenstveno bila usmerena na obnovu njegovog pravoslavnog otačastva, tj. Epirskog kraljevstva, nastalo na ruševinama srpskog carstva, pod vlašću oblasnih gospodara.

Još jedan dokaz o Skenderbegovom poreklu je svakako i pismo na ćirilici koje je poslato tadašnjoj vlasti u Dubrovniku 1459. godine.

Foto: istorijasrba.com

Prvi Kastriot je zabeležen u istorijskim dokumentima, ne pod arbanaškim ili grčkim imenom, već pod srpskim imenom Branilo. Branilo Kastriotić je bio sluga cara Dušana, koji mu je dao na upravu oblast Janina u Epiru, čime je postao rodonačelnik srpske plemićke porodice Kastriotić. 

Postoje svakako i dokumenti koji su zabeležili i tadašnji evropski velikani i države, a slika u nastavku teksta predstavlja italijanski spis o porodici Kastriot.

 

Foto: istorijasrba.com

 

Zanimljivo je da je u ovom italijanskom rukopisu, koji se čuva u biblioteci Mercijani u Veneciji, grb Kastriota skoro u potpunosti beo, tj.srebren, sa dve crne glave dvoglavog orla. Naime, ovo nije usamljen primer da je Skenderbegov grb prikazan u dve boje, postoji desetak takvih heraldičkih ilustracija. Stoga se postavlja pitanje, zvanična arbanaška romantična istoriografija tvrdi da njihov crni dvoglavi orao potiče iz Vizantije i da njihovo ime Šćipetar potiče od „sinova orla“, ali je dobro poznato da je vizantijski orao zlatni i belog orla koristila je samo srpska gospoda u srednjem veku. Zaključak je vrlo očigledan, nije reč prvenstveno o orlu rimskog Paleologa, već o orlu srpskih Nemanjića, što bi naš vitez Skenderbeg s pravom mogao da upotrebi.

Ovi svi dokazi o porodici Kastriota, sigurno će razuveriti i najveće skeptike o srpskom poreklu Skenderbega, jer u to zaista nema sumnje.