Izgubljena tehnologija antičke Grčke! Ovim oružjem su sejali strah Mediteranom!

Grčka vatra je bila zapaljivo oružje koje je koristilo Istočno rimsko carstvo, poznatije kao Vizantija, počevši od 672. godine nove ere. Radi se o zapaljivoj supstanci koja je mogla da gori u vodi i jednom kada bi pala na neprijatelja, bilo ju je nemoguće ugasiti.

  Korišćena za paljenje neprijateljskih brodova, sastojala se od zapaljivog jedinjenja koje je emitovalo oružje za bacanje plamena.

Neki istoričari su rekli da se može zapaliti u kontaktu sa vodom i da se verovatno zasniva na nafti i živom kreču. Vizantinci su ga obično koristili u pomorskim bitkama sa velikim efektom, jer je mogao nastaviti da gori dok je plutao po vodi.

Foto: Vikipedija

 

Tehnološka prednost koju je pružala bila je odgovorna za mnoge ključne vizantijske vojne pobede, pre svega za spas Carigrada od prve i druge arapske opsade, čime je obezbeđen opstanak carstva. Utisak koji je grčka vatra ostavila na zapadnoevropske krstaše bio je takav da je naziv primenjen na bilo koju vrstu zapaljivog oružja, uključujući i ono koje su koristili Arapi, Kinezi i Mongoli.

Međutim, ove mešavine su koristile formule drugačije od one vizantijske grčke vatre, koja je bila strogo čuvana državna tajna. Istočno rimsko carstvo je takođe koristilo mlaznice pod pritiskom da projektuju tečnost na neprijatelja, na način koji podseća na savremeni bacač plamena.
 

Kako su pravili grčku vatru?

Kao što pokazuju upozorenja Konstantina Porfirogeneta, sastojci i procesi proizvodnje i primene grčke vatre bili su pažljivo čuvane vojne tajne. Tajnost je bila toliko stroga da je sastav grčke vatre zauvek izgubljen i ostaje izvor spekulacija.

 Shodno tome, "misterija" formule dugo je dominirala istraživanjem grčke vatre. Međutim, uprkos ovom gotovo isključivom fokusu, grčka vatra se najbolje razume kao kompletan sistem oružja sastavljen od mnogih komponenti, od kojih su sve bile potrebne da bi delovale zajedno kako bi bile delotvorne.

Ovo nije uključivalo samo formulu njegovog sastava, već i specijalizovane dromonske brodove koji su je nosili u bitku, uređaj koji se koristio za pripremu supstance zagrevanjem i pritiskom, sifon koji je projektuje i specijalnu obuku sifonarija koji su je koristili .

Foto: Vikipedija

U pokušaju da se rekonstruiše grčki sistem vatre, konkretni dokazi, kako proizilaze iz savremenih književnih referenci, pružaju sledeće karakteristike:

Gorelo je na vodi; prema nekim tumačenjima zapaljena je vodom. Brojni pisci svedoče da se može ugasiti samo sa nekoliko supstanci, poput peska, jakog sirćeta ili starog urina, neke verovatno nekom vrstom hemijske reakcije. To je bila tečna supstanca, a ne neka vrsta projektila, što je potvrđeno i opisima i samim nazivom „tečna vatra“.

Na moru je obično izbačen iz sifona, iako su korišćeni i zemljani lonci ili granate punjene njime  ili slične supstance –.Pucanje grčke vatre bilo je praćeno „grmljavinom“ i „mnogo dima“.
Problem nastaje u tome što niko ne zna definitivan sastav grčke vatre, jer je bila smatrana državnom tajnom koja je verovatno uništenja za vreme pada Vizantije.

 

Načini upotrebe grčke vatre.

Prvi način bio je ručnim oružjem:
Prenosni „ručni sifon“, najraniji primer modernog bacača plamena, opširno je opisan u vojnim dokumentima 10. veka i preporučuje se za upotrebu i na moru i na kopnu. Prvi put se pojavljuju u Taktici cara Lava VI Mudrog, koji tvrdi da ih je izmislio.

 Naredni autori su nastavili da se pozivaju na ovu napravu, posebno za upotrebu protiv opsadnih kula, iako Nikifor II Fokas takođe savetuje njihovu upotrebu u poljskim vojskama, sa ciljem da se poremeti formacija neprijatelja.

Foto: Vikipedija

 Iako i Lav VI i Nikefor Fokas tvrde da je misteriozna supstanca korišćena u "ručnom sifonu" bila ista kao u statičkim uređajima koji se koriste na brodovima, Haldon i Birn smatraju da su se prvi očigledno razlikovali od njihovih većih rođaka i pretpostavljaju da je uređaj bio fundamentalno drugačiji, „jednostavan špric" koji je prskao i tečnu vatru i štetne sokove, da bi odbio neprijateljske trupe.“ 

Drugi primer bio je u formi ručne granate koja bi bila lansirana na neprijateljske brodove:

U svom najranijem obliku, grčka vatra je bačena na neprijateljske snage ispaljivanjem zapaljene lopte umotane u tkaninu, možda sa bocom, koristeći oblik svetlosnog katapulta, najverovatnije morske varijante rimskog lakog katapulta ili onagra. Oni su bili sposobni da bacaju laka tereta, oko 6 do 9 kg, na udaljenosti od 350–450 m.