BOŠNJACI NE MOGU IMATI SRBE ZA DOBRE KOMŠIJE, SA KOJIMA BI SE U NEVOLJI POMAGALI! Da li je bivši reis Mustafa Cerić dobar musliman? ŠTA REĆI ZA OVAKVO LUDILO...

I zaista, nije baš primereno da jedan ćafir, od nekih štaviše proglašen i zakletim islamofobom, kao što je to potpisnik ovih redova, javno dovodi u pitanje islamsku ispravnost i ćudorednost nikog drugog do bivšeg poglavara Islamske zajednice, svršenika Al-Azhara i nosioca čikaškog doktorata iz oblasti istorije islamske teologije.

Preuzimajući na sebe rizik i strele svih mogućih kritika i optužbi zbog ove drskosti, uključujući i one najteže, a neosnovane, kojima je Mustafa Cerić osvedočeno sklon, kao neko ko je izučavanju islama posvetio više decenija i među muslimanima ima mnoštvo dobrih znanaca, pa i prijatelja (ma koliko to Ceriću i njegovim istomišljenicima izgledalo neverovatno), ipak odlučih da postavim pitanje kojim je ovaj tekst naslovljen.

Kome je ono postavljeno? Pre svega muslimanima, ali ne samo njima, već svima kod kojih je Cerić uspeo da izgradi predstavu o sebi kao o vrhunskom muslimanskom verskom i moralnom autoritetu, pa onda sa te (sumnjive) visine na razne adrese upućuje otvorena pisma i prekore.

Sramota veka

Bakir Izetbegović mu je jedan od omiljenijih adresata.

Sarajevskoj čaršiji još uvek je u svežem sećanju reisov zgađeni zahtev sinu Alijinom da prekine nedostojnu prepirku „dveju mladomuslimanskih porodica", kako se izrazio, a što se odnosilo na sukob između ambiciozne i samovlasne Izetbegovićeve supruge Sebije, direktorke sarajevskog Univerzitetskog kliničkog centra, i uglednog ortopeda Ismeta Gavrankapetanovića, sina Alijinog mladomuslimanskog saborca i sapatnika Munira.

Sa tom svojom intervencijom Cerić u javnosti nije baš slavno prošao, a zamerano mu je, pored ostalog, što jedan stručni, etički i pravni spor smešta u kontekst pripadnosti glavnih aktera mladomuslimanskom ideološko-političkom krugu, udaljavajući ga time od domena Hipokratove zakletve, kojoj je on ishodištem pripadao, i (ne)poštovanja pravne države, na koji se prelio.

Očekujući presecanje afere odozgo, sa Visoke Porte, Cerić je pokazao kakva mu je demokratska praksa bliska. Inače, jedan od naslova iz tadašnjih medija bio je znakovit: „Nesposobna sultanija protiv legende. Znate li vi ko je doktor Ismet Gavrankapetanović?"…

ĐUKANOVIĆ OPTUŽIO SPC ZA "ĆERANJE" DPS-a, HULIGANI NAPALI ZGRADU CETINJSKE BOGOSLOVIJE! Lomili, palili i psovali đake na verskoj i nacionalnoj osnovi!

Novim pismom Izetbegoviću, Cerić pokazuje da je nesavladiva njegova sklonost ovakvom konfliktnom načinu opštenja sa onima na muslimanskom političkom i intelektualnom vrhu ili, pak, sa pojedinim inovernim adresatima koji, po njegovom sudu, zaslužuju džehenemski oganj. U ovom ličnom obraćanju sporna je već i sama ideja da Izetbegović „dozvoljava" građanima BiH da odlaze put Srbije radi imunizacije.

Kakve on za to ima ingerencije i sredstva uticaja?

Sadržina pisma je, najblaže rečeno, zapanjujuća (mada možda i ne bi morala biti, s obzirom na Cerićeve ranije uradke sličnog tipa). Bivši reis vakcinisanje državljana BiH u Srbiji ocenjuje kao „sramotu veka" i pita Izetbegovića kako iko u bosanskoj vlasti može mirno da spava dok gleda redove bosanskih građana kako hrle u Srbiju, koja im je toliko „zla nanela na telu i duši, koja negira genocid, koja nema empatiju za njihov bol i patnju, ali, eto, ima sažaljenje za njihov strah od korone da ih vakciniše".

Pominje, zatim i vrlu ministarku „koja ovih dana hoda po Khalidžu u crnoj arapskoj abaji od Rijada do Omana" (Khalidž je, biva, Halidž, odnosno Arapski/Persijski zaliv, a ostalo fotorobot Bisere Turković) i ne čini ništa korisno, umesto da samo telefonira prijateljima širom sveta, a posebno arapskim zemljama, koji imaju viška vakcina i koji bi ih rado dali Bošnjacima samo da „ne idu u Srbiju da kupuju zdravlje po cenu svoje časti i svog ponosa".

Izgleda da te telefonske brojeve, avaj, u svom imeniku ima neko drugi u susedstvu, ali to su već život i politika, dok reis ostaje u predelima gorkog moralizma nadahnutog mržnjom i u ozračju istočnjačkih bajki. A u tim pričama mora se naći i dobri halifa ili plemeniti padišah. Trebalo se više osloniti, vvzi Cerić, na turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, kojem je Alija Izetbegović i onako u amanet ostavio Bosnu i Bošnjake.

- Zar nije ovo pravi istorijski, vjekovni trenutak, za padišaha Erdogana da se pobrine za Bošnjake/Bosance, jer samo su oni ovdje u pitanju. Naše komšije Hrvati imaju Hrvatsku, a naše komšije Srbi imaju Srbiju - zaključuje bivši reis.

Po Ceriću, Bošnjaci/Bosanci (zar je to sinonim?) ne mogu imati Hrvatsku i Srbiju, i Hrvate i Srbe, kao dobre komšije, sa kojima bi se u nevolji uzajamno pomagali. Očigledno je takav komšiluk za njega isključen. Šta li dobri reis misli o jednoj širokoj inicijativi za međureligijski dijalog, koja mu je sigurno poznata, čiji su pokretači upravo 138 savremenih muslimanskih prvaka, a koja se zasniva i na „zajedničkoj reči između nas i vas", u Bibliji i Kuranu, bližnji (arapski: džvr), čije je osnovno značenje „sused", odnosno „komšija"?

CRNA GORA JE BANKROTIRALA! Kneževič: Đukanović da saopšti koliko je fabrika, škola i bolnica otvorio za tri decenije vladavine!

Ali, to valjda nisu dobri muslimani ili su, u najboljem slučaju, zabludeli. Jer, jedan učeni alim i bivši reis jamačno jeste dobar musliman. Ipak, ne mogu se oteti crvu sumnje i pitanju kojim je naslovljen ovaj komentar.

Civilizacijski ćorsokak

Cerićeva radikalna odbojnost prema sklapanju prijateljstava sa inovernima nalazi svoja uporišta u pojedinim kuranskim, dobro poznatim i često navođenim ajetima. Ali, takva fanatična religijska ksenofobija objektivno nije jedini način društvenog ozbiljavanja islama kroz istoriju, a pogotovo nije bila dominantna u Bosni.

Na debatnoj tribini poznatoj kao Tabački mesdžid, gde su krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka radikalni zagovornici „islamskog preporoda" i „islamizacije muslimana" iznosili teze o nemogućnosti suživota i ostvarivanja porodičnih veza sa nemuslimanima - teze sa kojima se tadašnje vođstvo Islamske zajednice nije slagalo - nailazili su na podeljena mišljenja studenata i rezervisanost onih kojima je bila bliža vizija tzv. islamskog reformizma i modernizma.

Svojim zastupanjem nepomirljivih i ekskluzivističkih antisrpskih stavova, posle svega što se izdogađalo od zabrane i zatvaranja Tabačkog mesdžida do danas, Mustafa Cerić i dalje poziva muslimane/Bošnjake na put koji se sve uverljivije potvrđuje kao civilizacijski ćorsokak. Pandemija očito ne haje za prepreke koje podiže dogmatska i ideološka mržnja.

Nije li paradigma te istine nedavna razmena poruka između američkog predsednika Džoa Bajdena i ruskog Vladimira Putina? Na uvredljivu tvrdnju da je ubica, Putin je Bajdenu odgovorio željom za dobro zdravlje i pozvao ga na dijalog. Državni sekratar Blinken pokušao je da Bajdenov ispad eufemistički definiše kao „politički pragmatizam". Iz pretežnog reagovanja u svetu na ovo međupredsedničko varničenje stiče se snažan utisak da su politički pragmatizam i slepa ideološka netrpeljivost loši saveznici.

Upravo stiže vest da su Rusija i Nemačka postigle preliminarni dogovor o uvozu ruske vakcine… A i od samog Entonija Blinkena u Sarajevo je, kako se saznaje, stiglo jedno zaista pragmatično, uravnoteženo i realistično pismo. Mustafa Cerić je, međutim, i dalje veran, reklo bi se čak sve neumerenije, ali i nervoznije odan svom putu ideološke mržnje koja ga odvodi do zdravom razumu nepojamnih sumnji u ispravnost vakcine što je njegovi zemljaci dobijaju u Srbiji.

PLJUŠTE TEŠKE OPTUŽBE! Slovenija tvrdi da je Hrvatska poslala predlog Briselu o RAZBIJANJU BiH!

O islamu mnogi nemuslimani nemaju dobro mišljenje. Smatraju ga religijom isključivosti, mržnje i verskog nasilja. Za to ima poprilično istorijskih i savremenih razloga i objašnjenja. Bez obzira na to da li su ovakvi jednostrani i jednobojni sudovi opravdani, a svakako u svemu nisu, jer kompleksni fenomeni ne trpe takva pojednostavljivanja i redukcionistička apsolutizovanja, muslimanima koji su na udaru onoga što se obično naziva islamofobija (što baš nije najsrećniji termin) nikako nije lako. Oni objektivno trpe i to, po pravilu, ponajviše najnedužniji, koji bi samo da žive mirno, životom dostojnim čoveka, u skladu sa duhom savremenog doba.

Doprinose li ekstremistički istupi bivšeg reisa Mustafe Cerića njihovom boljitku?

Može li se neko ko, bez obzira na deklarisane motive i namere, realno i uporno doprinosi rastu opšte islamofobije i produbljivanju jaza među geoistorijski i životno zadatih komšija smatrati dobrim muslimanom?

Ne očekujem, naravno, odgovor, već samo smerno pozivam na razmišljanje.

Za opšte dobro.