Sa šest godina preživeo pakao! Milana iz Jasenovca spasla žena anđeo, danas piše pesme o Vučiću i Putinu (FOTO)

Milan Vikalo, devedesetogodišnji logoraš iz Jasenovca, sa samo šest godina preživeo je užase u logoru smrti zajedno sa starijim bratom i rodbinom. Sa brojnim mališanima, spasla ga je Diana Budisavljević.

Rodom iz sela Dizdarlije u opštini Bosanska Dubica, penzionerske dane provodi u Kikindi uz pisanje pesama, od kojih je jednu posvetio i predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću.  

Sa starijim bratom Boškom i sedamnaest članova šire porodice, među kojima su bili žene i deca, Milan u koncentracioni logor Jasenovac odveden kao šestogodišnjak. Sećanje na preživljene strahote i patnje u Drugom svetskom ratu nisu izbledeli i posle više od 8 decenija. Priča da su komunisti sav živalj nastanjen u selu prethodno odveli na Kozaru. 

- Pre nego što su nas ustaše odvele u Jasenovac, komunisti su sve meštane iz sela odveli na Kozaru, pod izgovorom da se spasemo. Moj otac je za vreme Kraljevine Jugoslavije radio u Nemačkoj i vratio se da nas pronađe. Kada smo se sreli, bili smo na Ravnom Gaju, promrzli i gladni. Dok su bombe padale iz aviona zajedno smo krenuli ka putu između Bosanske Dubice i Prijedora. U jednom momentu ustaše su nas presrele i odveli u nečiju kuću. Otac i srednji brat Gojko uspeli su sa pobegnu u šumu.

Najstariji Boško se isto negde sakrio, a majka i ja smo ostali. Sklonili smo se u prvi grm na koji smo naišli. Ustaša nas je video i pucao je u majku da je ubije. Međutim, ranio ju je u levi kuk i lakat i ostala je da leži u grmlju. Mene su kao šestogodišnjaka izveli i zarobili. Bio sam sam pored još jednog čoveka niskog rasta. Pitali su ga kako se zove, a on je odgovorio-Ostoja Malinić. Natovarili su mu na leđa neko oružje i vodili su nas kroz šumu- priseća se Milan.  

Ustaše su zarobljenike odveli u selo Mirkovac, gde su ih uveli u lokalnu školu, koja im je služila kao štab. Starijeg brata Boška sreo je u Bosanskoj Dubici, a potom su pod ustaškom prinudom pešačili do stravičnog logora smrti Jasenovac, koji je formirala Nezavisna Država Hrvatska.  

- U Jasenovcu smo bili svi zajedno, žene i deca. Bio sam mali, detalja iz logora se ne sećam najbolje, niti se sećam koliko dugo sam bio tamo,  ali znam da je mene i brojnu decu iz logora smrti spasla žena anđeo. Bila je to Diana Budisavljević-priča naš sagovornik. 

Iz logora Jasenovac, deca su odvožena kamionima u Hrvatsku da bi služila tamošnjem stanovništvu za besplatan rad u domaćinstvima. Nisu svi išli u istom pravcu, a kamion u kojem je bio Milan Vikalo kretao se prema Slavoniji i Bjelovaru.

- Istovarili su nas kod prve crkve. Stajali smo tako kao da smo na nekoj pijaci za prodaju. Dolazili su ljudi iz tih sela i okolnih mesta da nas biraju i uzimaju. Bilo je i devojaka i žena koje su bile odraslije i snažnije za rad. Oni koje nisu izabrali hodali su dugo do sledećeg mesta, gde su ponovo dolazili meštani da nas uzimaju. Dvanaestogodišnjeg brata Boška odvela je žena po imenu Kata koja je imala dvojicu sinova, a jedan od njih je bio u ustašama. Kod njih je radio u štali  i obavljao poljoprivredne poslove, a mene su odveli na kraju u selo kod Bjelovara. Gazdi kuće u kojoj sam bio nisam znao ime. Uzela me je jedna žena u crnini. Nahranila me je i ostao sam u toj kući neko vreme - priča Milan. 

Sa prinudnog rada izvukao ga otac  

Od pokatoličavanja i prinudnog rada po kućama u Hrvatskoj, Milana je sa rodbinom spasao otac koji je imao novac i veze među lokalnim stanovništvom. 

- U međuvremenu, kad nas je Diana Budisavljević spasla, naš otac je stigao u Jasenovac, da bi nas izbavio odande. Znao je da govori nemački jezik, imao je dosta novca i prijatelje u Bosanskoj Dubici i tako je dobio potrebne papire da dođe. Tamo je dobio informaciju da smo otišli prema Bjelovaru. Kad nas je pronašao u selu Gudovac, čekali smo da ponovo dobije potrebne papire kako bi vratio mene i brata Boška, moju babu Maru sa očeve strane i njenu najmlađu ćerku Nevenku, strinu Draginju i njenih šestoro dece, tetku Milju i njenih petoro dece. Sve nas je vozom vratio kući u kasnu jesen 1942. godine. Najpre smo došli u Hrvatsku Kostajnicu, a zatim vozom prešli u Bosansku Kostajnicu. Odatle smo peške otišli u naše selo koje je bilo udaljeno 17 kilometara. Boško i ja bili smo sa babom i strinom u našoj kući. Majku je otac pronašao ranjenu u bolnici. Kući je stigla u zimu početkom 1943. godine-navodi Vikalo koji je brata Gojka izgubio u ratnom vihoru godinu dana kasnije.

Foto: M.O.

Kolonizacijom, nakon Drugog svetskog rata, Milan je početkom 1946. godine sa roditeljima i starijim bratom Boškom stigao u banatsko selo Nove Kozarce kraj Kikinde, kao desetogodišnjak. Vratio se u Bosnu 1960. godine gde se oženio i službovao, a zbog ćerke i unuka, 2018. godine, sa sada pokojnom suprugom, ponovo nastanio u Kikindi.

Devedesete povratile strah

Strah je ratnih devedesetih ponovo pokucao na Milanova vrata. Ovoga puta od porodičnog stana, garaže i automobila koje su pogodile granate septembra 1995. godine. Srećom, niko tom prilikom nije povređen.

Foto: M.O.

 

Piše pesme o Vučiću i Putinu

Na pragu desete decenije, Milanu, prema njegovim rečima, mozak radi kao da je mladić. Međutim, vreme je učinilo svoje, slabije vidi i čuje. To ga ne sprečava da igra šah i piše pesme o ljubavi, svom životu, predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, Republike Srpske Miloradu Dodiku i Ruske Federacije Vladimiru Putinu.

Foto: M.O.

- Talenat za pisanjem želeo sam da pretočim u knjigu, o preživljenim traumama i istorijskim činjenicama. Za sada sam se zadržao na pesmama. Star sam čovek. Upamtio sam mnoge funkcionere i predsednike, ali kao što je Vučić, nikada nisam video. On je izuzetno odan čovek državi i narodu. Zato sam i napisao Pesmu o Vučiću- poručuje Milan.