Plakala je, nije mogla da kaže: Tužna priča jedne Užičanke

Kada se život kućnog ljubimca bliži kraju i kada je pored toga još bolestan, vlasnici se pitaju da li je bolje da ga uspavaju ili da se dalje brinu o njemu?

Užičanka Zorana Gavrilović nedavno je eutanazirala svoju kucu i posle nekoliko dana i dalje joj je teško.
- Moja Mrvica je bila mešanac, mala, slatka kuca. Imala je 14 godina. Deca su odrasla sa njom. Bila nam je peti član porodice. Gde god sam išla vodila sam je sa sobom. Svi smo je voleli, a ona nam je tu ljubav neizmerno vraćala… - počela je Zorana priču o svom ljubimcu.

Mrvica je bila srećan pas jer je imala svu ljubav, brigu i pažnju.
- Negde u martu ove godine je potpuno oslepela. Trebalo nam je desetak dana da se i ona, ali i mi priviknemo na to njeno stanje. To je bila velika promena i za nju i za mene. Sva sreća poznavala je raspored u kući i u dvorištu. Kada je htela da vršu nuždu samo stane na vrata kao da kaže "pustite me napolje". Noću sam ustajala dva do tri puta i izvodila je u dvorište da piški… - priča Zorana.
Ona kaže da je tada primetila da se njeno stanje promenilo.

 

Foto: Z. G.

 

- Bila je i dalje vesela, mahala je repom kada nas čuje, kada treba da idemo u šetnju. Ali, počela je mnogo manje da jede i da dosta pije vodu. Sve konzerve sa hranom sam izmenjala u prodavnici za kućne ljubimce ne bi li joj našla nešto što joj se sviđa. Ali, to proba jednom, a onda neće više. Čak je iz Beograda ćerka donosila neke konzerve, ali Mrvica jede dan ili dva. Jedino je stalno htela da jede lososa ili bilo koju drugu ribu, i piletinu - kaže naša sagovornica.
A onda je došao težak dan.

- Dva dana pre nego što ću je uspavati primetila sam da jedva hoda. Sutradan je prestala da jede i pije vodu. Pojila sam je na silu. U šetnju kada sam je povela, napravi dva do tri koraka i stane. A onda joj vidim suzu. Vratila sam je kući noseći. Uspevala je koliko toliko da se održi na nogama do uveče. A onda je samo pala. Podignem joj šapu kao da je polumrtva. Jedva sam čekala jutro da je
vodim kod veterinara. Kod veterinara najgora moguća prognoza. Imala je teško oboljenje bubrega … - kaže Zorana kroz suze.

Morala je da odluči.

Foto: Z. G.

 

- Ima jake bolove. Mogu joj dati infuziju i neke lekove, ali to će joj poboljšati stanje za dan do dva, ali će i dalje imati jake bolove. Ubrzo će postati kao biljka i doživeti kreatinsku komu - govorio je veterinar.

Meni su suze same tekle. A onda kaže: "možda je najbolje eutanazija, da ne bi patila više". Steglo mi se grlo. Poljubila sam je i jedva rekla "da". Dok joj je pripremao anesteziju i smrtonosnu injekciju izašla sam iz ordinacije, a Mrvica je ostala da leži nepomično na stolu. Evo, dok sada ovo pričam boli me duša. Sve je trajalo desetak minuta. Spakovao ju je u kutiju i dao mi je. Ćerka je ceo dan preplakala, sin i muž su gutali suze. Jedino što sada mogu da kažem: zbogom, moja lepa Mrvice, i hvala joj što je bila deo našeg života. Samo me još muči pitanje: da li sam pravilno postupila? – kaže na kraju Zorana.