Kad Mile proštepa, nema da fali: Svi se pitaju kako mu još uspeva

Milosav Todorović iz Jagodine u penziji je nešto duže od 36 godina ali još rado radi za svojom šivaćom mašinom.

Majstor Mile ima svoje stalne mušterije, kroji im, prekraja i dalje krpi odeću, a radi to bez naočara! Biciklom ide na pijacu i radi oko kuće u rodnom Gornjem Miševiću, a 93. mu je.

Ne zna koliko je svečanih odela sašio za razne prilike – mature, svadbe, krsne slave… Nikada mu ništa nije bilo teško, čak i kada je morao da šije od ranog jutra do pola noći, samo da bi ispoštovao obećan termin.

- Sad radim "positnice". Skraćujem pantalone, menjam rajsferšluse, krpim… Ali, konac i dalje mogu da udenem u mašinsku i šivaću iglu bez naočara! Mušterije me često pitaju šta će kad ja više ne budem mogao da radim – priča vremešni majstor za portal TV Palma Plus.

- Kao da sam juče imao 13 godina kada sam iz rodnog sela došao u Jagodinu kod ujaka Radeta. Pohađao sam večernju školu i počeo da radim kao konobar u kafani "Solun" ali pošto nisam želeo da poslužujem pijane goste, otišao sam na zanat kod majstora Dragija Kelera, Nemca po poreklu, kod koga sam šegrtovao tri godine. Radim već osam decenija, ali posao mi nije dosadio i rado sedam za šivaću mašinu – kaže ovaj vitalan i uvek nasmejan Jagodinac.

Foto: tvpalmaplus.rs

 

Dok nam pokazuje svedočanstvo iz 1950. godine, s kog su slova gotovo iščilela, a koje ga je učinilo kvalifikovanim krojačem, majstor Mile kaže da je potom odslužio vojsku, da se 1955. godine zaposlio u Fabrici konfekcije "Resava" koju je napustio 15 godina kasnije da bi otvorio svoju krojačku radnju.

Seća se i velike ekonomske krize od 1947. do 1949. godine, kada se kupovalo za kupone i "tačkice".

- Od mesne zajednice smo dobijali blokčić sa kuponima na kojima su bili datumi za taj mesec. Za jedan kupon mogli smo da dobijemo samo kockicu proje. Imali smo kupone i za ostale osnovne životne namirnice. Tekstil se kupovao na tačkice. Za metar kvalitetnijeg štofa trebalo mi je nekoliko meseci da bih sakupio 30 tačkica, a morao sam i da doplatim i da čekam u redu – seća se.

Kao šegrt kod majstor Kelera, sakupio je dovoljno tačkica da bi sašio odelo za sebe, kuma i voskara.

Foto: tvpalmaplus.rs

 

- Od novca koji sam zaradio na voskarevom odelu, kupio sam bele platnene patike, koje su tek počele da se proizvode. Imao sam već 15 godina. Pre toga sam nosio neke jeftine cipelice, koje je pravio Vlada šuster. Kada sam već postao momak, kod njega sam naručio prve, kvalitetne cipele "po meri" - seća se majstor Mile dok mu suze cakle u očima.

Seća se i kako je šparao dinare da bi ostavio kod gazde, koji mu ih je slao dok je bio na odluženju vojnog roka, jer nije hteo finansijski da opterećuje svoje roditelje...

- E, muke su to bile. Bili smo siromašni, ali smo se svi voleli i poštovali. Pošto sam bio odgovoran i uvek sam kvalitetno i na vreme završavao porudžbine, moje stalne mušterije prošle bi pored brojnih šnajdera, koji su bili u centru grada, i dolazili bi na tadašnju periferiju, samo da bih im ja sašio odelo – priča s ponosom. 

Ipak, najdraže uspomene su mu, veli, bile fotografije.

- Ovo vreme živesmo ko braća, ali to mlado doba nikad se ne vraća, napisali smo bata Slobodan i ja na jednoj od fotografija. Nažalost, danas nema takve bratske ljubavi, ni poštovanja. Sećam se da, dok sam sa majstorom išao ka radnji, nije bilo osobe koje bi sreo, a da nije podigao šešir, da se nije naklonio i pozdravio sa "Pomaže Bog". Oni su mu otpozdravljali sa "Bog ti pomogao". Sada priolazimo jedni pored drugih i retko ko nam poželi i dobar dan – setno će majstor Mile.