IVANA OVO VIŠE NIJE MOGLA DA GLEDA! Odlučila je da stvar uzme u svoje ruke! GLEDAJU JE KAO ČUDAKA, ALI ONA NEMA NAMERU DA ODUSTANE

Ivana je zaposlena, ambiciozna, mlada žena. Od skoro je i majka jedne devojčice. Obaveza ima preko glave.

Posao zahteva posvećenost više od klasičnog radnog vremena, ćerkica traži svoje, a tu su i obaveze prema roditeljima, njenim i suprugovim. Ipak, ona sve stiže. Uspeva i više od toga.
Ona se aktivno bori za čistiji grad. Ekologija joj je postala važan deo svakodnevice, iako već ima previše obaveza. Kaže da joj to ne smeta i da ne namerava da odustane.

Sve je počelo kada je njena kompanija organizovala veliku akciju čišćenja reka. Tada je prikupljeno oko 350 kubika otpada - od plastičnih flaša, kesa, papira, delova nameštaja. Očišćena su priobalja na više od 20 lokacija širom Srbije. Zajedno sa oko 1.000 volontera i predstavnika lokalnih zajednica, zaposleni iz dve kompanije uklonili su otpad i smeće iz Ibra, Zapadne Morave, Save i Dunava, Ribarske, Gradašničke i Gabrovačke reke... Akcija je trajala tri meseca. Nije im smetala ni hladnoća, ni vetar, ni sneg. Na kraju, svi su bili zadovoljni rezultatom i ponosni na ono što su uradili.

Foto: informer.rs

Ivana se, međutim, nije tu zaustavila. Ubrzo posle te akcije otišla je na trudničko bolovanje. S obzirom na to da joj je lekar preporučio šetnje, svakog dana je bar dva sata provodila uz reku ili u Košutnjaku. Bez obzira na to što je sebe smatrala veoma informisanom osobom, iznenadila se koliko njeni sugrađani ne vode računa o životnoj sredini.

- Gde god da sam se okrenula, videla sam đubre. Bile su to limenke raznoraznog pića, staklene i plastične flaše, sada sve češće i iskorišćene maske koje nosimo zbog korone. Bilo je i špriceva... To više nisam mogla da gledam. Morala sam nešto da preduzmem. Razmišljala sam o svom detetu koje treba da se rodi i mislila gde će ono da se igra ako ovako nastavimo. Zato sam morala nešto da preduzmem - ističe ona.

Ivana je sklopila "pakt" sa mužem. Svakog dana pre izlaska u šetnju dobro bi se opremili. Rukavice su bile obavezne, zatim maske i džak za skupljanje otpada. Svakog dana u šetnji njih dvoje bi sakupili po jedan džak raznoraznog đubreta koje su njeni sugrađani nemarno bacili.

Foto: LJ.S.

- Ljudi su nas gledali kao čudake, retko ko nam je prilazio. Čak i ako bi neko došao do nas, samo bi nas pitali zašto to radimo, da li smo iz neke organizacije, koliko nas za to plaćaju? Kada bi čuli da to radimo sami, da je to naša ideja, da nas niko ne plaća, ćutke bi otišli. Ne znam da li su bili posramljeni zbog pitanja koja su postavili ili zbog toga što nisu ništa preduzeli ili su nas jednostavno smatrali čudacima - priča Ivana.   

Foto: JP nacionalni park fruška gora

To nju, međutim, nije obeshrabrilo. Naprotiv. Nastavila je i kada se porodila. Kad god bi šetala sa bebom u kolicima, nosila bi i jednu kesu za otpad, da pokupi ono na šta naiđe. Naravno, sada je to bilo mnogo teže. Morala je da bude još pažljivija zbog bebe. Non-stop je skidala i stavljala rukavice, zastajkivala, prala i dezinfikovala ruke, ali nije odustajala.

- I neću. Biću uporna. Valjda će to motivisati i druge. Ili će bar posramiti one koji sve ovo bacaju - kaže Ivana na kraju, izražavajući nadu da će i ruženju parkova i reka jednom doći kraj.