STRINBERG ISPRED SVOG VREMENA! U Požarevcu održana premijera predstave "Otac", publika ostala bez reči

U požarevačkom pozorištu održana je premijera predstave "Otac" Augusta Strinberga

Strindberg kao da je još u 19. veku predvideo današnje zakonske mogućnosti da manipulativni članovi porodice u sukobu materijalnih interesa ili oko starateljstva nad decom mogu suprotnu stranu da odvedu u propast. Zatvorom ili nekim drugim institucionalnim rešenjem.

Kao da je predvideo i današnju statistiku koja kaže da sve više u brakovima ima dece sa upitnim očinstvom.

Foto: Saša Stanojević

Ovo pitanje oko očinstva nije glavni tok priče u Ocu, ali je presudan detalj, jer predstavlja inicijalnu varnicu koja u borbi supružnika i polova glavnog lika odvodi u ludačku košulju koju mu je isprepletenom paukovom mrežom pripremila njegova ambiciozna, pokvarena, dominantna supruga.

Ne sećam se kada sam poslednji put gledao ovako dobro režiranu i odigranu predstavu. Ni kada sam poslednji put video zanemelu i zaprepašćenu publiku pred očiglednom manifestacijom zla, koja je svaki trenutak pratila netremice.

Atelje 212 je prilično davno odigrao ovu pozorišnu adaptaciju Strindbergovog teksta Otac u elitnoj glumačkoj podeli, tako da je posle toga veliki rizik usuditi se da ovo delo neko ponovo postavi na scenu.

Međutim, za razliku od tadašnjeg pristupa koji je bio dramski naglašen, rediteljka Pozorišta Milivoje Živanović Dragana Stojanović Danda i njen ansambl stvaraju psihološko nadigravanje koje dobija na intenzitetu snažnom muzičkom podlogom i scenskim efektima koji su poruka sami po sebi.

Nije dovoljno da gledalac prati sam tok radnje i glumu kako bi mu bila dočarana ova zastrašujuća priča.

Sva njegova čula i analiticki potencijali su fokusirani od početka do kraja kako bi se detektovali svi simbolizmi koji su primenjeni da bi poruka bila utisnutija u našu svest.

To je publika i pokazala tišinom koja je vladala u sali gledajući borbu na život i smrt partnera u ovoj preteškoj životnoj drami.

Čak i svetlosni efekti sa fokusom na glavni i sporedni tok radnje pričaju svoju priču ili delovi monologa gde likovi preuzimaju identitet jedan drugome što u toku radnje osnažuje psihološki efekat koji se i želeo postići genijalnim rediteljskim rešenjima.

Gradacija uvođenja u takozvano ludilo glavnog lika i manipulativne radnje njegove supruge tako su fino iznijansirani i glumački realizovani da na sceni nema osećaja prenaglašenog preokreta, već sve ima svoj izbalansirani tok.

Foto: Saša Stanojević

Aplauz nije bio frenetičan zbog, rekao bih posttraumatičnog šoka koji su prisutni osetili. Kao posle odgledanog filma sa strašnom tematikom.

Verujem da su svi doživeli onaj efekat, koji sam imao i ja, da se i nakon odlaska kući osećam teskobno i zamišljeno zbog nepravde koja je učinjena glavnom liku.

Ovo je predstava o kojoj se već sada prenosi priča od uha do uha. Siguran sam u to.

Baš kao što znam da će ona doživeti nebrojene pozive za gostovanja na drugim scenama.

O glumi ne treba trošiti reči, jer su sve uloge ostvarene na takav način da vam moji utisci neće preneti realnu sliku viđenog sve dok se ne uverite i sami šta su glumci i rediteljka postigli sinoć.

Posle uspešne premijere, a to je blag izraz, na prijemu se govorilo o čoveku sa velikim Č. Tu temu je započela osoba koja sa punim pravom može da nosi taj epitet rekavši da više i ne obraćamo pažnju kada nam se takav karakter približi.

A ja se setih Diogena koji je izlazio po danu sa upaljenim fenjerom i na podsmešljive upite "Šta to radiš?" odgovarao "Tražim Čoveka".

Bonus video: