VELIKI HEROJ, ALI I ŠVALER! Milenko gledao kako pogubljuju viđenije Srbe, pa postao strah i trepet Turaka... Ova ulica i danas nosi njegovo ime

Ima jedna beogradska "strmina", ulica koja se proteže od srca nekadašnjeg Zapadnog Vračara do same obale reke. U njoj se nalazi istureno odeljenje Kliničkog centra Srbije, a ime nosi po vojvodi Milenku Stojkoviću, koji je bio poznat ne samo po vojničkom, već i po ljubavnom umeću zbog koga je skandalizovao čaršiju s početka 19. veka.

Varoš je od njegovog dečaštva znala da je Milenko malo "nestašan", pa nije bilo ni čudno kada je sa mladom Turkinjom dobio sina. Pošto je dete rano ostalo bez majke, nadenuli su mu ime Đuka i dali na staranje Milenkovoj sestri i zetu Ujezinu.

Kasnije će Đuka krenuti očevim stopama, te posle Drugog srpskog ustanka postaje knez Ramske kneževine.

Terzija i zavodnik

U želji da ga malo primire, zavodnika Milenka žene Milenijom sa kojom dobija bar troje dece. Za potrebe njihovog školovanja, otvara i školu u svom rodnom selu Klićevcu 1804. godine. Tu se zatekao posle dolaska dahija na vlast koje su zatvarale i pogubljivale viđenije Srbe. Ipak, nije mirovao.

Ubrzo stvara mrežu zaverenika koji su čekali pravi trenutak da krenu u borbu protiv turskog zuluma. U vreme izbijanja Prvog srpskog ustanka, Požarevačka nahija slovila je za najveću i sa najvećim brojem boraca spremnih da krenu u obračun sa Turcima.

Vojvoda koji se obračunao sa beogradskim dahijama 

Seča knezova bila je znak koji su čekali. Prvi udarac Turcima zadao je Momir iz Lučice, da bi mu se priključio Dobrnjac, Milenkov pobratim i ustanik. Za njima kreće i Milenko koji je pod kontrolom državo čitavo Podunavlje. Iako je Požarevačka nahija bila dobro utvrđena i sa brojnim turskim posadama, već krajem februara 1804. godine ustanici kreću u opsadu Požarevca.

Milenko ne miruje, obraća se prvo Vlaško-ilirskoj regimenti u Beloj Crkvi, a potom i austrijskom caru Francu. Zaista neobičan potez u vremenima kada je pismenost bila niska, a pisanje samom caru skoro stvar naučne fantastike.

Pod snažnim združenim udarima, Požarevac je oslobođen sredinom maja 1804., a Milenko kreće put Beograda gde podno Karaburme ukotvljava svoj četokaik, malu vojnu lađu.

O Milenkovom njegovom ugledu među ustanicima i Turcima govori i to da je bio zadužen za izvršenje smrtne presude protiv četvorice dahija (Aganlije, Kučuk Alije, Mula Jusufa i Fočić Mehmed-age) koji su se odmetnuli i sprovodili teror u Beogradu i Srbiji, a u cilju smirivanja Srba koji su već krenuli u ustanak. Sa grupom svojih najboljih vojnika, a u pratnji nekolicine turskih, odlazi na Adu Kale gde su se dahije krile. Lukavstvom dolazi do informacije gde su se dahije krile i počinje napad u noći 24. na 25. jul 1804. godine, koji je potrajao čak osam sati.

Dahije su skončale na Adi, a njihove glave odnesene u Beograd Bećir-paši. I dok su turski vojnici nagrađeni dukatima za svoje delo, Srbi su ostali praznih šaka što je izazvalo odrđeno nezadovoljstvo.

Srbi se posle ovog događaja ipak nisu umirili. Vojvoda Milenko vraća se gerilskom ratovanju, a kao posebno važno ističe se njegovo učešće u bici na Ivankovcu, gde je i ranjen. Naime, kada je niški Hafiz-paša krenuo kao ispomoć za Beograd, na Ivankovcu su ga dočekali Petar Dobrnjac, Stevan Sinđelić i Milenko Stojković. Na pašin zahtev da se uklone sa puta carskoj vojsci, Milenko je odgovorio:

- Pretnjama me ne uplaši! Udri svom silom. Rđa bio ako ti se uklonio!

I tako je i bilo. Bitka na Ivankovcu se smatra jednom od prvih bitaka u kojima su srpski ustanici pobedili Turke, i kojom je obična buna prerasla u ustanak koji je će zauvek izmeniti istoriju Srbije.

Ratni put ga vodi dalje u Negotin, gde vodi teške bitke. Izlazak iz nezavidne situacije rešen je dolaskom Karađorđa i ruske pomoći, te je posle oslobođenja iz Štubika i zvanično proglašen za vojvodu.

Njegova sledeća destinacija bilo je tursko utvrđenje Ram, gde će uspostaviti svoj dvor, kao i harem koji je skandalizovao ondašnju Srbiju. 

Smrt daleko od rodne grude

Kako se ustanička vlast širila, tako je dolazilo do sve većih sukoba između ustaničkih vođa. Do razdora između Milenka i Karađorđa dolazi posle odbrane Deligrada, a posebno kada je 1811. godine Milenko odbio poziciju Popečitelja (ministra) inostranih dela, zbog čega Karađorđe njega i Petra Dobrnjca proteruje iz države.

Pre prelaska Dunava, raspustio je harem, dajući svakoj ženi dovoljno dukata da započnu samostali život bez bojazni da će pasti u ropstvo ili da će ih neko zlupotrebiti. Svoju sudbinu, pak, potražiće u Rusiji gde će služiti u ruskoj vojsci.

Pred kraj života odlazi na Krim, gde je penzionisan u činu pukovnika. Iako je tačna godina njegove smrti nepoznata, smatra se da je umro u gradiću Bahčisaraju oko 1831. godine.