PONOS HAJDUK VELJKA PETROVIĆA! Tužna sudbina hrabrog konja Kušlje

Kušlja je bio čuveni konj Hajduk-Veljka Petrovića, slavnog junaka Prvog srpskog ustanka. Ušao je u istoriju legendarnih srpskih konja, izjednačivši se po svom umeću i hrabrosti sa Ždralinom Miloša Obilića i Ðogom Banović-Strahinje.

Kušlja postao je poznat kao legednarni konj hajduk-Veljka Petrovića, slavnog junaka Prvog srpskog ustanka. Hajduk-Veljko je promenio mnogo konja dok nije sreo Kušlju, pravog borbenog konja.

Zahvaljujući Kušlji i njegovim vojnim veštinama Veljko je tek tad postao pravi junak od megdana.

Foto: wikipedia.org

Kušlju je Veljko dobio sticajem okolnosti, u jednom noćnom napadu na Turke, u Timočkoj krajini. Tada je zarobljeno dosta Turaka kao i njihov komandant Osman-beg, koji je jahao divnog krupnog sivomrkog konja, trogoca, koga je Veljko odmah uzeo. Konj je ime dobio upravo po nadimku Osman-bega, koji je Veljku otkrio da konj poseduje izuzetne vojne veštine.

Jednom prilikom, Veljko se sukobio sa Soko-pašom u Crnoj reci. U megdanu koji je trajao dva sata, su se sukobili protivnici podjednake snage i sposobnosti, ali ono što je presudilo bile su ne ljudske, no konjske sposobnosti.

Kušlja je umeo da menja pravac u trčanju, kako bi njegov gospodar izbegao ubojito zrno, u punom galopu je znao da se naglo ukopa u mestu, pa i da klekne kad treba, kako bi izbegao tursku sablju. Turski konj iznerviran je zbacio sa sebe Soko-pašu, koji se tada našao na zemlji bez oružja, Veljko je dojahao do njega i rekao da mu oprašta život, jer mu je bila važnija pobeda, no sama smrt protivnika. Ali na iznenađenje vojske, pa i samog Veljka, konj je prišao i zadnjim kopitama usmrtio Soko-pašu. Vojske su se razišle bez borbe.

Foto: Printskrin/youtube.com

Hajduk Veljko Petrović rođen je U Lenovcu oko 1780. godine, a umro 20. jula 1813. U mladosti je bio sluga, ali se posle posle ubistva dva Turčina koja su mu napala sestru, odmetnuo u hajduke. Vremenom je postao buljubaša, isticao se u bitkama i priče o njegovoj hrabrosti su se proširile na sve strane. Vojvoda Negotinske krajine postaje 1811, koju će braniti zajedno sa 3000 vojnika do svoje pogibije. Ostale su upamćene njegove reči: "Glavu dajem, Krajinu ne dajem".

Kušlju je Veljko jahao od 1807. pa sve do svoje smrti. Njegov uspeh u borbama i megdanima se dosta pripisivao baš Kušlji, koji ga je i proslavio kao junaka i pobednika. Nikada nije bio ranjen kad je Kušlju jahao, ali je poginuo bez njega, kada je izašao u rovove da hrabri svoje vojnike. Ubilo ga je tursko puščano zrno. A Kušlja je završio opet u turskim rukama. I tu mu se gubi trag.

Međutim, posle osam godina, videla ga je žena hajduk Veljka, Čučuk-Stana, kako vuče ciganske taljige, mršavog, starog i poluslepog. Prepoznavši bivšu gazdaricu po glasu, oglasio se rzanjem. Rasplakavši se, Čučuk-Stana je Ciganinu dala 10 dukata, da Kušlju više ne preže u taljige, nego da ga do smrti neguje i hrani. Ciganin jeste uzeo dukate, ali je za njih kupio mladog konja, a Kušlju preprodao drugom Ciganinu. Ne zna se kako je svoj život završio najslavniji i najbolji srpski konj posle Kosova.

Foto: Printskrin/youtube.com

Spomenik hajduk Veljku Petroviću se nalazi u Negotinu, u sklopu takozvane Vlaške mahale, podignut je 18. jula 1892. godine, pod zaštitom je države i ima status spomenika kulture.

Na mestu sadašnjeg spomenika, nalazio se jedan od pet šanaca podignutih za odbranu Negotina od Turaka 1813. godine poznat kao Abramov šanac. U izvorima se navodi da je Hajduk Veljko tu poginuo 18. jula 1813. godine obilazeći ustanike.