KAKO JE BEOGRAD OPLAKIVAO ČUVENU KAFANU I ŠTA BI BILO DA NIJE SRUŠENA 1901. GODINE - OD DARDANELA DO SKADARLIJE! Novi autorski tekst ministra Vesića

Goran Vesić, ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture napisao je autorski tekst u kojem opisuje sliku grada s početka prošlog veka, u vreme kada je tek trebalo izgraditi modernu prestonicu.

Tekst ministra Vesića prenosimo u celosti:

”Kuku lele, srušiše nam Dardanele”, pevali su stalni posetioce kultne beogradske kafane 19. veka Dardaneli kada je u maju 1901. godine porušena da bi na tom mestu bila izgrađena moderna zgrada Uprave fondova u kojoj se danas nalazi Narodni muzej. Neugledna, jednospratna kuća u kojoj se nalazila kafana nije mogla da preživi ubrzani razvoj centra Beograda.
 
U vreme kada je tu nastala kafana u današnjoj Knez Mihajlovoj i Vasinoj ulici bilo je mnogo jednospratnih i jednolikih dućana. Na uglu Vasine ulice nalazila se kafana koja je gleda na Obilićev venac i koja je imala veliku baštu sa četiri reda stolova u hladu bagrema. Kuća gde se nalazila kafana bila je vlasništvo Koste Ivkovića čiji je sin Momčilo bio poznati beogradski lekar i političar. Kafanu je dugo pod zakup držao Kosta, furundžija sa Palilule. Bila je to prosta kafana kakvih je u Beogradu bilo stotine u koju su svraćali žandarmi, prodavci sa pijace i trgovci. Na sredini kafane nalazila se ”plehana peć” a pored njen drva koja su sami gosti ložili da se zimi ugreju. Stari stolovi bez čaršava, rasklimane zelene stolice, ormar sa čašama i ognjište za kuvanje kafe u uglu bili su enterijer kafane. Sve se promenilo kada je 1869. ili 1870. godine pod zakup kafanu uzeo kafedžija Mita Ristić zvani Ćira. Mita je obnovio kafanu tako što je postavio patos, kupio nove stolice i stolove koje je pokrio čaršavima, uredio zidove na koje je postavio ogledala i postavio bilijar. Kako je preko puta bilo Narodno pozorište u Dardanele su počeli da dolaze glumci a za njima činovnici, profesori Velike škole i pisci. Tako Dardaneli od obične kafane postadoše, kako ih opisivao Branislav Nušić koji je bio redovan gost, ”središte duha, boema, veseloga i vedroga Beograda, sastajalište glumaca i književnika”. 
 
Gosti Dardanela bili su skoro svi glumci Narodnog pozorišta od Toše Jovanovića, Save i Đure Rajkovića, Laze Popovića… Kada popiju glumci su naglas kritikovali pozorišne uprave, komade ali i svoju glumu. Tu su se dogovarale turneje a dešavalo se da se u bašti održavaju čitajuće probe dok bi ostali gosti koji su sedeli za drugim stolovima slušali. Od književnika najpoznatiji su bili Đura Jakšić, Milovan Glišić, Stevan Sremac, Janko i Vojislav Ilić i Radoje Domanović. Za stolom u Dardanelima Vojislav Ilić je za honorar, koji je iznosio jednu banku, napisao Mihailu Joviću, uredniku jednog dečijeg časopisa jednu od najlepših pesama o Svetom Savi ”Ko udara tako pozno”. U ovoj kafani, poznati novinar Steva Vidaković pisao je uvodnike a Žarko Ilić pozorišne kritike. Vlada Jovanović, pošto je malo popio, napisa čuvenu pesmu: ”Hoću braćo da se ženim, hoću život da promenim”. Glasna kritika ponašanja kralja Milana zbog toga jer nije prisustvovao sahrani heroja srpsko – bugarskog rata koju je za stolom u Dardanelima izrekao dr Vladan Đorđević ohrabila je mladog pisca Branislava Nušića da napiše pesmu ”Dva raba” zbog koga je osuđen i poslat u zatvor jer kralj ništa nije smeo da uradi Đorđeviću. Oslobođen je posle prijema kod kralja koji organizovao kraljev prijatelj i profesor Giga Geršić koga je za stolom u Dardanelima Vladan Đorđević nagovarao da to uradi jer ga je grizla savest. Mladi pisci su dolazili u Dardanele ne bi li im neki stariji i poznatiji pisac pročitao delo i dao im savet. Često su dolazili neuspešni dramski pisci, jer je pisanje pozorišnih tekstova u to vreme bilo popularno, da se uteše pošto bi uprava pozorišta odbila da uvrsti njihove tekstove u repertoar. Utehe su nalazili baš među glumcima koji bi naglas govorili kako ”današnja pozorišna uprava namerno guši domaću dramu a privileguje strane pisce”!?
Redovni gosti Dardanela bili su članovi pevačkog društva ”Kornelije” koje je vodio horovođa čika Pera Dimić. Ova društva živela su uglavnom od pogreba. Tadašnja štampa pisala je o slučajevima da kada se čuje po gradu da je pokojnik umro u njegovu kuću odmah dođe nekoliko predstavnika pevačkih društava koji se potuku oko toga ko će da peva na pogrebu. Pisalo se kako pevačka društva redovno od lekara dobijaju informacije o stanju svakog bolesnika kako bi prvi kada umre došli u njegovu kuću. Svako takvo društvo imalo je štab u nekoj kafani odakle su trčali u lov na pokojnike i gde su skupljali pre odlaska na pogreb i vraćali posle obavljenog posla da podele zaradu, isplate dugove i popiju koju čašicu. Tada bi zapevali ”Padajte braćo” a pevanje bi završavali sa „Zvonovi zvonite”. U Korneliju je radio tenor Tadija Kekić, najpoznatiji beogradski lovac na pokojnike koji je lepo zarađivao jer bi ako pogodi posao imao procenat zato štpo je doneo posao društvu kao i deo zarade za pevanje. Jednom je Kekić čuo da bolesnik preminuo i kada je upao u kuću da nudi usluge pevanja za pogreb ispostavilo se da je bolesnik živ pa ga je rodbina jurila sve do Dardanela. Bolesnik je bio profesor Velike škole i kada je ozdravio zarekao se da će on da ide Kekiću na pogreb što se, igrom sudbine, posle nekoliko godina dogodilo. Kada je posle pogreba profesor svratio da baš u Dardanelima popije za Kekićevu dušu jedva je spasao živu glavu od prijatelja pokojnog tenora. 
 
Dolazili su i visoki državni činovnici kao dr Vladan Đorđević a posle nekog vremena, privučeni poznatim ljudima, počeli su da dolaze i gimnazijalci. Odlazak gimnazijalcima u kafane bio je zabranjen ali je za njih ulazak u Dardanele bio izazov i dokaz da su prihvaćeni od intektualnog sveta odraslih. Stevan Sremac je imao svoj sto kraj prozora koji je gledao na Vasinu ulicu i za njim je uvek sedelo isto društvo, tada velikoškolci četvrte godine, Dragutin Ilić, Boža Gavrilović. Dragutin Nikolić Baglja i Milutin Božić. Kada je Sremac postao profesor u gimnaziji nerviralo ga je što njegovi učenici dolaze u Dardanele. Prišao je jednom od njih koji je igrao bilijar i rekao mu: ”Slušaj Jovanoviću, moraćemo ili ti ili ja da promenimo lokal”.

 
Kada su porušeni ”Dardaneli” Nušić je pisao da je u gradu ”bila skoro opšta narodna žalost”. Gosti ali i oni koji nisu ni svraćali u kafanu skupljali su se oko ruševina i gledali kako nestaju njihove uspomene. Govorili su da se zbog modernizacije uništava ”stari Beograd” i njegova duša. Poslednji vlasnik, kafedžija Drago, preuzeo je Grčku kraljicu a umetnici, boemi i oni koji su dolazili u ”Dardanele” preselili su se u obližnju Skadarliju. Tako je počela skadarlijska priča koja traje i danas.