Andrejev život je za filmsku priču - u invalidskim kolicima osvaja medalje i grabi ka Olimpijskim igrama!

Mladi reprezentativac Srbije u stonom tenisu Andrej Radulović iz Niša, ima samo 19 godina, ali iza sebe već ima nekoliko dobijenih teških životnih bitaka. Zato je sada rešen da dobije još dve.

Pararleno sa borbom da ponovo stane na svoje noge, želja mu je da se plasira za Olimpijske igre. 

Do svoje 13. godine Andrej je živeo poput svojih ostalih vršnjaka, išao u školu, družio se, trenirao borilačke sportove, ali onda je sve promenila saobraćajna nesreća koju je doživeo vraćajući se sa mora sa drugom i njegovim dedom.

 

Direktan sudar sa šleperom

 

- Vraćali smo iz Crne Gore kolima, vozio nas je "fijat puntom" deda mog druga. Nas dvojica smo spavali na zadnjem sedištu, tako da nismo primetili da je dedi pozlilo. Doživeo je srčani udar i direktno smo se sudarili sa šleperom. Vozač šlepera je video da vozilo ide ka njemu i trubio je što je probudilo mog druga i instiktivno se zgrčio na sedištu. Tako je izbegao teže povrede i zadobio samo posekotinu na nozi. Na žalost, mene sirena kamiona nije probudila i prilikom sudara su mi pojas i sedište naneli teške povrede stomaka i kičme - priča Andrej.

Vozilom Hitne pomoći odmah je prebačen od Kolašina, gde se nesreća dogodila, do Podgorice, i tu je počela njegova borba za život koja je trajala punih šest meseci.

- Posle dva dana prebacili su me iz Podgorice u Univerzitetsku dečiju kliniku u Tiršovoj gde sam operisan. Morali su da mi izvade dve trećine creva, ali su lekari uspeli da mi spasu bubreg. Tih prvih meseci lečenja glavna stvar mi je bila da preživim, a povreda kičme mi je bila u drugom planu. Postao sam svestan da ne mogu da pomeram noge posle operacije kičme na privatnoj klinici u Beogradu. Dobra vest posle operacije bila je da mi kičmena moždina nije prekinuta već da je zbog udarca jako traumatizovana tako da su lekari mogli da je isprave - kazao je Andrej.

Zahvaljujući operaciji kičme, dodao je, vratio mu se osećaj toplog i hladnog u nogama i trebalo je da odmah da krene sa fizikalnom terapijom, međutim dobio je trombozu.

Foto: D. K.

 

U bolnici proveo 14 meseci 

- Ustanovili su mi da imam dva najteža oblika tromba i morao sam da ležim na intenzivnoj nezi jer sam bio ponovo životno ugrožen. Imao sam na stalku toliko boca sa infuzijom i lekovima da smo je zvali "jelkom" i anesteziolog mi je rekao da treba da je "raskitimo" za dva meseca i da onda mogu kući. Posle šest meseci lečenja otpustili su me iz bolnice u Tiršovoj, ali sam odmah prešao u Klinika za rehabilitaciju "Dr Miroslav Zotović". Tamo sam proveo osam meseci. Kući sam se vratio 14 meseci posle udesa - govori mladi niški sportista.

U Nišu je nastavio je sa fizikalnom terapijom da bi uspeo ponovo da stane na noge i počeo da trenira stoni tenis.

Foto: D. K.

 

- Probao sam i neke druge sportove kao što je košarka u kolicima, ali mi se stoni tenis najviše dopao. Upoznao sam se sa Bojanom Stamenkovićem koji trenira stonotenisere u klubu "Nais". Zavoleo sam ovaj sport i postala mi je rutina da ustajem svakog dana u sedam i da dolazim na trening koji je od 8 do 11. Sa ozbiljnijim treniranjem i treninzima koji su pred takmičenja i dva puta dnevno počeo sam i da osvajam medalje. Najznačajnija medalja mi je sa državnog prvenstva, a najdraža ona koju sam osvojio na turniru u Rumuniji jer sam se za nju najviše borio - istakao je Andrej.

 

A na jesen, Pariz!

 

Prema njegovim rečima, za ovu godinu ima velike planove, a glavni cilj mu je odlazak na Svetski kup u oktobru, u Parizu.

 - Na Svetskim kupovima se sakupljaju bodovi koji obezbeđuju ulazak na Svetsku rang listu, a prvih 12 takmičara se plasiraju na Olimpijske igre. Ukoliko ostvarim dve pobede, po prvi put ću se naći na Svetskoj rag listi. Narednih meseci na treninzima moram da dam  maksimum da bih ostvario svoj cilj - ističe.

Uporedo sa treninzima u stonoteniskoj dvorani, vežba sa fizioterapeutom i na tim vežbama, kao i u stonom tenisu, takođe daje 100 odsto sebe. Stanje mu se popravlja, počeo je da pomera noge iz ležećeg položaja, ali još ne može da zategne mišiće kolena.

- Oporavak ide vrlo sporo, ali se borim. Pri tom se vodim mišlju da ukoliko ponovo budem mogao da hodam, biće to super, ali do tada imam puno toga što mogu da uradim. Ne mogu da čekam da ponovo počnem da hodam, pa da onda krenem da radim neke stvari. Treniram stoni tenis, studiram razvoj video igara, izlazim sa društvom. Prethodnih godina imao sam puno teških dana, ali su mi porodica i prijatelji pomogli da ih prevaziđem. Zahvaljujući drugovima završio sam srednju Umetničku školu kao redovan đak. Škola ima tri sprata, a nije prilagođena za kolica i oni su me sva četiri razreda nosili sa sprata na sprat. Sigurno se ne bih osećao tako dobro kao što se sad osećam da nemam takvu podršku ljudi koji me okružuju - naglasio je Andrej.